Na trećoj takmičarskoj večeri odigrana je predstava “Tartif” autorski projekat Igora Vuka Torbice po Molijerovom tekstu. Predstavu sam sinoć gledala četvrti put, a pisala sam o njoj i više od četiri puta. Tri puta sam je gledala na festivalima tik pred koronu, kada je i imala premijeru i sada, nakon tri i po godine, ponovo.
Nikada nisam ovako odlagala pisanje i nikada nisam bila nespremnija da o ovoj predstavi pišem. Ne zato što se u njoj nešto promenilo, naprotiv, jednako je jaka kao i prvi put kada sam je gledala u Šapcu, već zato što sam već toliko toga rekla o ovoj predstavi, a opet sam i nakon ovog gledanja učitala još neke nove stvari o kojima nam ona govori.
Predstava počinje tako što je Dorina već na sceni i ona se u tom prvom delu obraća publici potpuno neposredno i duhovito. Svetla u sali su uključena i, moram priznati, iako sam i ranije razumela taj rediteljski postupak, mislim da on dobija na jačini što duže naše društvo gazi u ovaj mrak u kom se nalazimo. I sam Tartif u jednom trenutku izgovara kako ne želi da nam ništa svetli, pa ni plamen sveće na stolu. Taj mrak u kom se kao društvo nalazimo je sve mračniji, ako je to ikako moguće. Zato je još potresnije što se svetla u sali gase, a mi ni ne primećujemo. Ostajemo u mraku prikovani za ono što vidimo na sceni, za ono što nam se servira i ne otimamo se mraku, dozvoljavamo da nas izjeda i da u njemu postojimo. Bez tračka svetlosti.
Tartif je jedan čovek, ili bolje rečeno, pojava, koja se uselila u Orgonovu kuću. Tu je i njegova žena Elmira, kao i njegova deca, Marijana i Damis i Marijanin momak Valer. U kući se pojavljuje i Elmirin brat Kleant, a i njihova sestra Dorina. Imena likova su autentično preuzeta iz originalnog Molijerovog Tartifa, iako u ovoj predstavi i njenom tekstu ima svega 20% ove drame. Veliki deo teksta su glumci i reditelj napisali u toku procesa, ali odnosi među likovima i radnja su u velikoj meri održani. Molijerov Tartif pružio je mogućnost Igoru Vuku Torbici da stvori jednog autentičnog Tartifa, tog čoveka koji se uvukao u pore ovog društva, koji je u potpunosti smiren, a lud, čoveka koji svima želi dobro, a zapravo želi samo sebi. Taj čovek se stalno obraća, po više puta dnevno, na njegovim čarapama su nacrtane ovčice i da, on apsolutno podseća upravo na tog čoveka o kom trenutno i razmišljate. To zlo pustilo je pipke svuda, pa otuda i tragedija onog mraka koji nas guta kako predstava odmiče. Nakon toliko gledanja ove predstave, moram priznati da mi se u ovom vremenskom kontekstu tek otelotvorilo shvatanje koliko je Orgon tragičan lik. To je običan čovek kome je mozak ispran, izmanipulisan do te granice da i svoje odguruje od sebe i da veruje samo u jednog čoveka. Ta tuga je društvo u kom mi živimo danas.
O samim glumcima i njihovoj igri je suvišno i govoriti – fenomenalni su. Precizni, vešti, bravurozni, oni ovu predstavu igraju tako posvećeno i lepo da se bojim zaista da neka moja reč slučajno ne unizi ono što su stvorili. U predstavi igraju Hana Selimović, Saša Torlaković, Ninoslav Đorđević, Danica Grubački, Dušan Vukašinović, Marko Marković, Marko Vasić, Danica Nikolić, Biljana Keskenović, Nemanja Bakić, Dragana Šuša i Milorad Kapor.
Negde sam čula da postoje ljudi koji pred lepom umetnošću plaču. Tako ja plačem pred Tartifom. Ova predstava je za mene katarzična na toliko nivoa – pogađa me emocija sa kojom je glumci izvode, žanrovska fuzija, režija, momenti komedije, momenti tragedije, mrak koji nas guta, replike koje gađaju u metu. I onda se pitam dokle ću ja u ovom društvu biti Dorina? Dokle ću se boriti protiv javašluka i nepravde? Dokle ću govoriti o ljubavi kao spasu? Dokle ću biti ona jedinka koja veruje da od individualne odgovornosti sve potiče i da se sami moramo boriti za bolje sutra? Nadam se zauvek, dok god bude trebalo! Ja moram da verujem da ta borba nije uzaludna i da na kraju neću biti ugušena, baš kao što je Tartif ugušio Dorinu na sceni.
„Moje je da pokušavam ispitivati gde smo, šta radimo, zašto tako radimo, da prikažem šta nam rade, na šta smo pristali da nam rade i da ukažem na put da je iz toga moguće izaći“, rekao je Igor Vuk Torbica na okruglom stolu nakon ove predstave 2019. godine u Vranju. I te reči mi uvek odzvanjaju u glavi, posebno ovaj poslednji deo u kom govori da je moguće da se iščupamo iz ovog mraka. U njemu još jedino Dorina svetli, a znam da nas ima, ima nas Dorina koliko volite. I nećemo prestati da svetlimo, koliko god nas mrak izjedao. I rečenica koju mi je bilo najteže da napišem – kako mi je samo potresno što remek-dela ovog vanvremenskog reditelja više nećemo gledati…
pricejednevestice.wordpress.com 