Na drugoj večeri 50. Dana komedije odigrana je predstava “Vanja, Sonja, Maša i ostali” Kristofera Djuranga u režiji Ksenije Krnajski, a u produkciji Ateljea 212.
Iako je tek drugo festivalsko veče za nama, mislim da već jasno možemo prepoznati liniju kojom se selektor Saša Milosavljević vodio pri odabiru predstava. U fokusu je čovek, ljudsko biće, potpuno ogoljen pred svetom. Vanja (Goran Jeftić) i Sonja (Milica Mihajlović) su brat i sestra koji žive na nekom selu i kradu Bogu dane, narodski rečeno. Oni imaju gotovo opsesivno-kompulsivne radnje, piju kafu, gledaju u jezero, čekaju tu plavu čaplju koja je sinonim za neko, bilo kakvo, dešavanje u tim njihovim sporim, usamljenim životima. Iako imaju jedno drugo, oni su usamljeni. Iz te njihove usamljenosti potiče ono što je mene u ovoj predstavi pomerilo, naročito kada je u pitanju lik Sonje. Ona je jedna žena kojoj je život nametao iskušenja i situacije u kojima je najmanje mogla misliti o sebi, a sve to je prouzrokovalo njeno nezadovoljstvo i sobom i životom u celini. Taj nemirni mir koji su oni navikli da žive prekinuće Maša (Katarina Marković), njihova sestra, koja je poznata glumica. Ispostaviće se da je upravo ona plava čaplja koju svi toliko čekaju, jer tim dolaskom ona u potpunosti pokreće radnju i pomera sve likove iz zone komfora.
Izuzetno je zanimljiv lik Kasandre (Isidora Minić), koja je kućna pomoćnica, a zapravo je sve. Gotovo svaki njen ulazak obeležen je antičkom dramom, te ona u skladu sa tim i dela. Ona je i proročica kada zatreba, a vrlo evidentno proriče iz dobrog čitanja svog okruženja. Prema ostalim likovima se ponaša zaštitnički, iako njena ekspresija deluje potpuno hladno, a na tome se i zasniva ta komična crta koju Isidora Minić sjajno igra.
Predstavnici mlađe generacije, Žaoka (Đorđe Kadijević) i Nina (Natalija Stepanović) prikazuju dva puta koja mladi imaju na putu do uspeha (o tome je bilo reči i za okruglim stolom nakon predstave). Žaoka je tip koji će lako plivati i prilagoditi se ne bi li postigao ono što želi, uglavnom koristeći prečice. Nina je predana i istinski veruje u to da će je njen trud i rad dovesti daleko. Moram da priznam da sam baš srećna što sam se pronašla u njoj i nekako je to pronalaženje optimistično delovalo na mene u smislu da sam zaista srećna što sam na pravom putu. Elem, i Đorđe Kadijević i Natalija Stepanović su nestvarno talentovani i toliko plene scenom, da ja jedva čekam da ih gledamo u još nekim ulogama, a gotovo sam sigurna da će oboje postati velika pozorišna imena.
Likovi u ovoj drami nose imena Čehovljevih junaka, a samim tim nose i njihove osobine, adaptirane dramskom razvoju i sredini u kojoj postoje. Intertekstualnost ove drame je dragocena i divna. Prepoznajemo motive, pa čak i replike, iz “Galeba”, “Tri sestre”, “Ujka Vanje” i “Višnjika”.
“Vanja, Sonja, Maša i ostali” je predstava o čoveku. O traganju za identitetom, traganju za sopstvenim životnim zadovoljstvima, o traganju za uspehom i nekim dinamičnijim životom. Zato je važno to što ova predstava zapravo ima srećan kraj, čime, kao komedija, ispunjava svoj pozorišni zadatak. Ipak, postoje delovi u predstavi koji zaista nose neku gorčinu, poput dijaloga između Maše i Sonje o promašenosti života, Vanjine drame u kojoj je planeta uništena zbog ekološke nemarnosti i na kraju i Vanjinog monologa o podsećanju na neka ranija, analognija vremena.
Foto: Boško Đorđević
Priče jedne veštice 