Na trećoj večeri 50. Dana komedije odigrana je monodrama “Bravo za klovna” autorski projekat Minje Peković u produkciji Narodnog pozorišta Subotica.
Pola sata pre početka monodrame medijima je odjeknula vest da princeza Kejt Midlton boluje od karcinoma i da je započela lečenje hemioterapijom. Znala sam na koju monodramu idem, znala sam koja je tematika i znala sam da je Minja Peković izvanredna glumica. Kako to univerzum, Bog, koja god sila u koju verujete, udesi da se neke stvari dogode baš onda kada treba, ne bi li nas trgle, pomerile i osvestile. Nakon monodrame je Minja Peković za vreme okruglog stola rekla da joj je nakon nekog igranja prišla žena kojoj je tek otkriven karcinom, na šta joj je Minja rekla:”Dobro, ovo je put koji ćete proći, ovo je protokol.” Ne mogu da se otmem utisku da sam zaista imala osećaj da se večeras Minja sa scene u Kulturnom centru u Jagodini obraća, ne samo publici, već i toj princezi Kejt Midlton o kojoj se danima govorilo, a ženu, zapravo, čeka najveća borba na koju ljudsko biće tokom života može da naiđe – borba za život. Igrala je Minja za sve ljude koji se bore sa bilo kojom C dijagnozom, a ima ih onoliko. Do skoro ni ja nisam bila svesna da postoje C dijagnoze koje “nisu strašne” i sa kojima se živi. Dobiti bilo koju dijagnozu za čoveka je teško i potrebna je nadljudska snaga da se sa dijagnozom izbori i da se sa njom srodi i živi, to znam čak i iskustveno budući da imam hronično oboljenje od jedanaeste godine života.
Prilikom izlaska iz sale, prolomilo se nekoliko puta, parafraziram, sjajna je monodrama, ali nije za Dane komedije. Želela sam da se tim nepoznatim ljudima obratim i da im objasnim zašto ova monodrama jeste za ovaj festival, ali evo, objasniću ovde zašto mislim da je ovo jedan mudar i hrabar selektorski potez koji je potpuno na mestu. Minja Peković je na dan prvog rođendana svoje ćerke saznala da boluje od karcinoma. U toku vanrednog stanja koje je bilo na snazi zbog virusa korona. Pisala je dnevnik kako bi sebi olakšala proces lečenja i konstantne lične, unutrašnje borbe, a iz tih zapisa je proizašao i ovaj tekst koji ona danas igra. Domišljato i vrlo pametno Minja Peković ličnu borbu za život igra iz komedije. Ona je obučena u klovna, izvodi akrobacije na sceni, intonativno je precizna i tačna u komičnom i ona zaista na momente natera publiku, koja svedoči toj njenoj borbi, da se smeje. Da li je to smeh zato što je nešto mnogo smešno, naravno da nije, to je onaj lekoviti smeh. Vrlo često uhvatim i sebe da ponekad umesto plača, iz te neke emocije koja me razdire iznutra, izađe smeh. Ja zaista verujem, a to sam u predstavi i pročitala, da je Minju u tim emotivno nabijenim situacijama humor održao, bio on ovakav ili onakav. Zato je ovo monodrama kojoj je i te kako mesto na Danima komedije i o tome, štaviše, ne bi trebalo ni raspravljati.
Naterala me je ova monodrama na razmišljanje, nisam ista osoba koja je u salu ušla i koja je iz sale izašla, a to je možda i najveća umetnička vrednost onoga što smo na sceni videli. Moram da ovde ostavim i tačan momenat u kom sam se potpuno emotivno raspala, a do tada sam se junački držala. U jednom momentu Minja izgovara: “Javili su mi da Igora više nema.” To je jedan tako divan omaž Igoru Vuku Torbici, o kom je ova žena hrabrost mislila i u momentima potpune emotivne skrhanosti. Ona je imala snage da ponese i tuđu tragediju. Razmišljam o svim sitnim, benignim borbama koje svakodnevno vodimo i koje nam se čine najvećim i najtežim i o tome koliko su one mizerne kada dođe momenat u životu kada za isti moraš sam da se izboriš, a jedini saveznik u toj borbi ti je vera. Vera da ti to možeš i da iz te borbe izlaziš kao pobednik.
Mnogo je emocija preplavilo salu Kulturnog centra u Jagodini, različitih, iskustvenih, posmatračkih. Međutim, bila nama lica nasmejana ili tužna, oči baš sve uvek kažu i nikada ne lažu.
Priče jedne veštice 