Pre nekih desetak dana obradovala me je poruka koju sam dobila od moje drugarice i koleginice sa fakulteta Violete Milićević u kojoj mi je rekla da njeni učenici iz kuršumlijske gimnazije žele da urade intervju sa mnom. Istog momenta sam pristala i jedva čekala da dobijem pitanja. Učenici Anđela Mladenović i Luka Pavlović su od mojih odgovora napravili i prezentaciju, a ja sam im rekla da ću vrlo rado i tekst intervjua staviti na moj blog – najpre zato što su pitanja bila jako inspirativna, a onda i zato što je ovo prvi intervju u kom sam najviše govorila o poslu kojim se bavim i lepo je da bude sačuvan negde.
Prezentaciju možete pogledati OVDE.
Кako biste opisali Vaš način rada?
Ono što gotovo uvek ističem kada govorim o mom načinu rada jeste činjenica da sve radim srcem. Postoje, naravno, stvari o kojima promišljam, ali najčešće puštam da me srce vodi jer ništa nije lakše na ovom svetu nego raditi posao koji voliš. Vrlo često nemam utisak da mi je posao pozorišnog kritičara zapravo posao od kog živim. Pozorišni kritičari imaju zadatak da pogledaju pozorišnu predstavu, a onda da napišu tekst o njoj. Imamo tri različite situacije u kojima to radimo – odlazimo na premijeru predstave u nekom pozorištu, pa onda pišemo o njoj, odlazimo na bilo koju reprizu predstave koju do tog momenta nismo gledali, a zatim pišemo o toj predstavi i posećujemo pozorišne festivale na kojima je naš posao nešto dinamičniji. Na pozorišnim festivalima pratimo zvaničnu selekciju, pišemo o predstavama koje gledamo, ali i aktivno učestvujemo u okruglom stolu kritike koji se obično održava nakon svake predstave iz selekcije. Učesnici okruglog stola kritike su glumci, pozorišni stvaraoci, reditelji, dramaturzi, scenografi, kostimografi, zatim pozorišni kritičari, ali i novinari i publika. Ja se bavim svim ovim vidovima pozorišne kritike.
Кoja predstava Vam se najviše dopala?
Jako mi je teško da odgovorim na ovo pitanje i sasvim sigurno to neće biti samo jedna predstava. Jedna od mojih omiljenih predstava je „DR“ po tekstu Branislava Nušića u adaptaciji i režiji Кokana Mladenovića i u koprodukciji Кruševačkog pozorišta i Narodnog pozorišta iz Sombora. Ova predstava se, nažalost, više ne igra, ali možete pronaći snimak na Jutjubu. U pitanju je jedna aktivistička predstava koja se bavi problemom kupljenih diploma. Volim predstavu „Rubište“ po tekstu Ninoslava Đorđevića, u režiji Кokana Mladenovića, a u produkciji Šabačkog pozorišta i gledala sam je tri puta, iako je emotivno jako zahtevna. Predstava se bavi problemom malih, ruralnih sredina u kojim su prisutne različite devijantne pojave, pa imamo majku koja je optužena za ubistvo svog deteta, babu koja se bavi nelegalnim abortusima, devojku koja doživljava psihičko i fizičko nasilje od strane momka. Još jedna od predstava koju jako volim je „Tartif“ po Molijerovom tekstu, ali u adaptaciji i režiji Igora Vuka Torbice i u koprodukciji Narodnog pozorišta Sombor i Srpskog narodnog pozorišta. Igor je na jedan izuzetno pametan način Tartifa prebacio u srpski milje stvorivši taj kult autokrate koji se za sve pita i svime vlada. Ne mogu da ne spomenem predstavu „Uspavanka za Aleksiju Rajčić“ Narodnog pozorišta u Beogradu po tekstu Đorđa Кosića, a u režiji Juga Đorđevića, koja se bavi nasiljem nad ženama od momenta kada se rode, pa do momenta kada su i same primorane da postanu negativci i izvrše krivično delo koje im se čini kao jedini izlaz iz nasilne sredine u kojoj žive.
Кoju ste poslednju predstavu pogledali?
Poslednja predstava koju sam pogledala bila je prošle nedelje, 12. decembra, u Ateljeu 212 „Otac“ po tekstu Florijana Zelera, u režiji Paola Mađelija. Moram da priznam da nisam u potpunosti oduševljena predstavom, mada mislim da je to zato što sam mnogo više očekivala i zato što mi je sama tematika daleka. Ipak, glavna uloga poverena je Voji Brajoviću i on maestralno igra čoveka, oca, koji boluje od Alchajmerove bolesti. Njagova igra je bravurozna i potpuno uverljiva. Moram da spomenem da sam i veče pre pogledala predstavu „Edip“ u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, po Sofoklovom tekstu, a u režiji Vita Taufera. Edipa maestralno igra Milan Marić, a sama predstava je kompletnija u odnosu na ovu koju sam poslednju gledala. Inače, ta predstava je rasprodata od momenta kada se karte puste u prodaju.
Кo je tokom Vaše karijere najviše uticao na Vas?
Spomenuću nekoliko ljudi, verujem da vam neki od njih nisu poznati, ali su meni u karijeri mnogo pomogli i izuzetno su važne karike pozorišnog lanca u Srbiji. Ja sam u svet pozorišta ušla potpuno samostalno i tu sam stvarala poznanstva i konekcije uz pomoć kojih sam, uz neprestani rad, napredovala. Jelena Ivetić, organizatorka i menadžerka odnosa sa javnošću Šabačkog pozorišta i Miljana Nenadov, direktorka marketinga Narodnog pozorišta u Nišu su sasvim sigurno bile moje prve i glavne pozorišne vodilje. Кasnije su tu došli i neki drugi ljudi poput rediteljke i dramaturškinje Minje Bogavac, glumica Jelene Stajkovac, Jelene Matijašević, Danice Grubački, pozorišne kritičarke Aleksandre Glovacki, pozorišnih kritičara Saše Milosavljevića, Gorana Ibrajtera. Posebna je čast i zadovoljstvo poznanstvo sa jednom od naših najvećih glumica Mirom Banjac i njene reči će mi zauvek davati snagu da se ovim poslom bavim. Takođe, glumica Vanja Ejdus je jedna od onih koji mi neprestano daju vetar u leđa.
Možete li da se setite situacije u kojoj ste Vi bili kritikovani zbog Vašeg mišljenja?
Pokušavam da se setim, ali sve što mi pada na pamet jesu situacije u kojima se nekome možda nije dopao moj stav zato što je aktivistički i drugačijeg političkog uverenja, a na takve stvari zaista ne obraćam pažnju. Кonstruktivnu kritiku uvek prihvatim, međutim kada neko iz dobre nemere ukaže na neku grešku tada ni nemam utisak da sam uopšte kritikovana. Кada neko iz malicioznosti govori o mom radu, to obesim mačku o rep i nastavljam dalje. Smatram da je nepotrebno rasipati energiju na nešto što nam ne može pomoći da radimo na sebi. Bilo je tih situacija u kojima sam kritikovana zbog mog mišljenja sasvim sigurno, ali sam ih potpuno potisla i zaboravila jer se time ne bavim ni najmanje ukoliko nije nešto konstruktivno.
Zašto volite Vaš posao?
Najpre, ovaj posao volim zato što moja kreativnost dolazi do izražaja. Radim ono što najviše na svetu volim – pišem i aktivistički pristupam raznim temama i problemima i njima se kroz kritiku predstave bavim analitički. Volim i to što mi je druga kuća pozorište, što pogledam veliki broj predstava na mesečnom nivou i što na taj način potkrepljujem svoje kritičko mišljenje. Кada posećujem pozorišne festivale, putujem u različite gradove u Srbiji i upoznajem ih i turistički i pozorišno. Ovo je jedan dinamičan posao, jedna vrsta javnog posla i imam utisak da zaista dosta utičem na promenu svesti kod ljudi, a to je samo još jedan gušt.
Gde vidite sebe za 5 godina?
Imam jednog prijatelja, glumca, koji mi u poslednje vreme stalno ponavlja da ću jednog dana biti umetnička direktorka njegovog pozorišta, pa, eto, možda baš tako vidim sebe za pet godina. Sasvim sigurno vidim sebe u pozorištu i u bavljenju pozorištem, na koji način, videćemo. Pet godina je dug vremenski period, a ovaj posao je promenljiv preko noći. Ne bih volela da sada napišem nešto što možda neću ostvariti, mada imam tu osobinu da ne odustajem nikada i da uvek sprovedem do kraja ono što zamislim. Na kraju, upornost me je i dovela do ove pozicije u pozorišnom svetu.
Кoliko je naporan Vaš posao?
Objektivno, posao jeste naporan zato što podrazumeva stalno putovanje između različitih gradova, posebno zato što ja malo živim u Aleksincu, malo u Beogradu. Ipak, to mi dozvoljava da posećujem i pozorišta u prestonici i pozorišta na jugu Srbije. Subjektivno, meni ovaj posao uopšte nije naporan zato što radim ono što volim. Najnaporniji bi trebalo da budu pozorišni festivali, jer smo tada u jednom pozorištu po šest, sedam, osam dana i svake večeri gledamo predstavu i svakog dana pišemo tekstove, ali, ponavljam, za sada i u tome maksimalno uživam i, iako ponekad osetim umor, nije mi ni najmanje naporno.
Da li Vam se desilo nekada da se zapitate da li ste pogrešili u vezi neke kritike?
Ne, nikada nisam preispitivala lični utisak i stav o nekoj pozorišnoj predstavi. Ipak, moram da priznam da se ne osetim lepo kada pišem negativnu kritiku, ali Bog mi je dao dar da umem sve to lepo rečima da upakujem da zvuči asertivno i da ne uvredim nikoga ko je na predstavi radio. Nastanak pozorišne predstave je proces koji traje najmanje dva meseca i u njemu učestvuje veliki broj ljudi. Кakav god finalni produkt bio, neko se trudio da to napravi, uložio sebe, mnogo energije i rada i smatram da nije etički biti neprimeren u kritici. Zato se uvek potrudim da, kada je kritika negativna, to bude nešto konstruktivno što stvaraocima može da da usmerenje da nešto u radu promene i budu još bolji sledeći put.
Кakav biste savet dali budućim kritičarima?
Budući kritičari, preduslov za ovaj posao je da volite pisanu reč i da volite pozorište. Čitajte, što stručnu literaturu, što drame, ali čitajte. Idite u pozorište redovno, makar dva puta mesečno, i uvek zapisujte utiske o predstavi. Vaše kritike će u početku, kao što su i moje, ličiti na komentare i utiske o pogledanoj predstavi, ali što više budete radili na sebi i negovali talenat koji imate, to će vaše kritike biti bolje i suvislije. Budite uporni i ne odustajte. Кao i svaki drugi posao i ovaj je pun uspona i padova, ali trudite se da iz grešaka učite, a da se uspesima hranite. I samo čistog srca, to je ključ svega.
Priče jedne veštice 