Narodno pozorište u Nišu je obeležilo 137 godina postojanja premijerom predstave “Koštana” Borisava Stankovića u režiji i adaptaciji Jane Maričić.
Prilikom najave predstave “Koštana”, došla sam do informacije da je ovo 21. postavljanje ovog teksta na scenu Narodnog pozorišta u Nišu, a da je poslednje bilo iste godine kada sam se i ja rodila, 1993. Oduvek sam imala neki poseban odnos prema ovoj drami i još kao srednjoškolka sam uživala u čitanju, obradi i tumačenju iste, a sećam se da sam i na temu likova Koštane i Sofke pisala pismeni zadatak i to u prvom licu, na koji sam bila jako ponosna. Da li to ima veze sa južnjačkom krvi i umećem Bore Stankovića da bez greške pročita taj genetski kod emocija žena iz ovih krajeva ili sam jednostavno bila očarana tekstom, ne znam, ali kada sam čula da će Narodno pozorište u Nišu postaviti na scenu baš “Koštanu” bila sam veoma uzbuđena i sa nestrpljenjem sam čekala premijeru.
U prvi plan niške predstave istaknuti su odnosi među likovima, a pokretač svega onoga što će biti je ono što je bilo – odnos između Mitketa i Salče kreiran tako da u potpunosti podražava neumitnu životnu cikličnost. Upravo je zbog toga i samo delo Bore Stankovića večno, u podtekstu i domaštavanju se čita čitava jedna istorija ljudskog bića od krvi i mesa. Dejan Lilić donosi jednog malo drugačijeg Mitketa, opijenog, osim rakijom, vinom, pesmom i neostvarenom ljubavlju. Iako se na momente čini komičnim, i u tim replikama čita se njegova čuvena “žal za mladost”. U današnjem svetu to bismo nazvali propuštenom prilikom, propuštenom ljubavlju, propuštenim životom, a mnogo je takvih žali danas. Sjajno, tačno i precizno Maja Vukojević Cvetković donosi lik Salče, Koštanine majke. U ovoj režiji, ona je ključ tog prošlog vremena koje se neprekidno ponavlja i čije grehe plaća upravo Koštana. U niškoj predstavi je Salče ta koja izvodi većinu pesama, a zaista ne bi postojala bolja podela od ove kakva jeste, jer taj sentiment može tako moćno da plasira baš Maja Vukojević Cvetković.
Ponovljeni obrazac neostvarene ljubavi u trenutku dešavanja dramske radnje čine Stojan i Koštana – adžijski sin i ciganka, večno klasno nespojivo, a opet tako često se dešava i u životu i u fikciji. Koštanu igra Una Kostić, kojoj je ovo i diplomska uloga, gradeći lik smireno, sa postepenim iskakanjima i otimanjima, poput ptice koja boravi u kavezu i samo čeka trenutak da napusti zarobljeništvo. Ova Koštana, ne da ne napušta taj imaginarni kavez, već su joj na samom kraju krila odsečena, a sudbina joj je zapisana onako kako ona sama nikada nije želela, te umesto slobode dobija venčanicu koja neodoljivo podseća na ludačku košulju. Stojan, kog temeljno gradi Danilo Milenković, je jedan bahati tatin sin, dovoljno buntovan, ali i zanesen i opčinjen onim što misli da je ljubav, pomućene svesti od raznih životnih opijata, a ponajviše od disfunkcionalne porodice. Ovakav Stojan slika je i prilika svoga oca koji maltretira ženski rod (suprugu i ćerku), što se kasnije preslikava i na odnos sina prema majci i sestri. Ljubav između Koštane i Stojana je na kraju ipak samo telesna, a ne ona iskonska zbog koje se zaista vene i kopni.
Čitava Hadži Tomina porodica slika je jedne disfunkcionalnosti, kao što sam prethodno i naznačila, a kao takva izuzetno je potentna da zapravo bude spona između vremena u kom je delo nastalo i ovog danas. Lik Hadži Tome igra Aleksandar Marinković gradeći ga sa lakoćom u izrazu. Ta slika patrijarhata stavlja i Katu (Evgenija Stanković) i Stanu (Nađa Nedović Tekinder) u potpuno podređene pozicije, međutim ni jedna ni druga neće propustiti priliku da pokušaju da se otrgnu kandžama patrijarhata kada taj pater familias nije prisutan. Evgenija Stanković igra Katu graciozno, iako je ona potpuno devastirana, te na taj način i jasno plasira njenu tragediju. Nađa Nedović Tekinder je lik Stane izgradila jasno i konkretno, potpuno neposredno.
Predstava “Koštana” ima i sjajne epizode, te Miloš Cvetković lik Arse donosi gotovo bravurozno, i to tako što je jedini koji se isključivo komičnim elementima služi u tragediji, što čini vrlo vešto. Policajac (Petar Miljuš) gotovo bez reči doprinosi komičnoj liniji radnje. Scena dijaloga između Arse i Hadži Tome kroz komiku sluti tragični sled događaja. Magda Ivane Nedović je možda najsavremeniji lik, budući da u ovoj režiji nema Marka i zapravo je žena ta koja samostalno vodi posao i koja pokazuje sposobnost žene da to čini besprekorno. U predstavu nas uvode Vaska (Natalija Jović) i Koca (Nikolija Mičić), pozicionirajući samu dramu izvan vremenskog konteksta u kom je pisana. U njihovom dijalogu i scenskom izrazu naslućujemo cikličnost, odnosno neprekidno ponavljanje obrazaca čovekovog ponašanja u najzahtevnijim životnim situacijama. Natalija Jović, Nikolija Mičić i Nađa Nedović Tekinder se u nekoliko scena pojavljuju i kao neka vrsta suđaja koje Koštani najavljuju njen tragičan kraj.
Muzika Božidara Obradinovića odlično prati dramski tok, posebno u delovima kada je turobna, mračna i kada najavljuje sve tragične ishode koji će se desiti. Izuzetno je potresna i jeziva scena silovanja, koja je u savremenom čitanju neophodna i u predstavi se dešava baš na pravom mestu. To je kulminativna tačka zlobe, besa i nezadovoljstva koje Hadži Toma u sebi nosi.
Scenografija Miodraga Tabačkog i kostim Borisa Čakširana u potpunosti odgovaraju onome što je rediteljka želela da predstavom kaže. Sjajno je rešenje scenografija nalik na krst protkana ćilimskim motivima, jer kao takva sugeriše krst neostvarene ljubavi koji Koštana nosi, a koji joj je dat, nije njen. Ono što je takođe bilo jako potentno u liku Koštane, takvom kakvu ju je Bora Stanković i napisao, jeste ta želja za slobodom, odnosno više je to žudnja i nešto što joj je potpuno nedostižno, a u ovoj predstavi kao da toga malo nedostaje. Kraj je vrlo efektan i inteligentan, a stavljanje čuvenih Mitketovih reči u usta majke koja ćerku ispraća na put na koji ni jedna ni druga ne žele da ona pođe je još jače i upečatljivije.
Ozbiljan je poduhvat Narodnog pozorišta u Nišu da ovaj tekst stavi na repertoar, ali ako neko pozorište u Srbiji treba da ima Boru Stankovića na repertoaru, onda je to svakako niško. U promišljenoj režiji Jane Maričić ovo pozorište je dobilo jednu predstavu koja će živeti i koju publika, koja ju je s nestrpljenjem iščekivala (znam iz proverenih izvora), voli.
“A čovek je samo za žal i za muku zdaden!”
Bora Stanković, Koštana
Priče jedne veštice 