Na drugoj večeri 8. Pozorišnog proleća odigrana je predstava “Očevi i oci” Slobodana Selenića, u režiji Veljka Mićunovića, a u produkciji Narodnog pozorišta u Beogradu.
Sjajnu dramatizaciju ovog romana uradila je Kata Đarmati. Ona verno prati glavnu liniju radnje, ali se i u velikoj meri oslanja na ritam rečenice, te sve što je na sceni izgovoreno zvuči potpuno harmonično. Muziku potpisuje Nevena Glušica i ta intonacija, ton koji predstavom dominira, korišćenje širokog spektra glasovnih mogućnosti glumaca doveden je do jednog zvučnog savršenstva. Sve te oscilacije zvukova i replika odlično slikaju svet koji je Slobodan Selenić zamislio pisavši ovaj roman, a taj svet je potpuno realističan. Muzikalnost ove predstave je ono što je čini potpuno autentičnom. Kroz jezik, način govora i gestikulaciju izgovara se i više nego što bi možda kroz neki realističniji pristup.
Režija Veljka Mićunovića je izuzetno inteligentna i tačna. On likove postavlja u jednu drvenu scenografiju koja ima više nivoa, a lik koji se najčešće kreće po svim nivoima jeste i protagonista Stevan Medaković (Nikola Rakočević). Tek nekoliko rekvizita sakriveno je u tim drvenim kutijama i koriste se na momente kako bi upotpunili dramsku sliku, koja je svakako već dovoljno jasna, te je samo značenjski pojačavaju. Rakočević suvereno vlada scenom i njegova igra ovu predstavu čini raskošnijom.
Priču o porodici Medaković, ali i vremenu u kom ona živi, sagledavamo kroz oči jedne strankinje, odnosno Engleskinje Elizabete (Vanja Ejdus) koja se udala za Stevana, došla u Srbiju i pokušala da pronikne u suštinu ovog naroda. Služiće se ona raznim sredstvima da razume Srbe i Srbiju, ali će zapravo samo doživeti ličnu tragediju koja će je vratiti tamo odakle je i došla. Vanja Ejdus lik Elizabete gradi tako precizno i tačno, koristeći se svim dostupnim glumačkim sredstvima i bojeći sve to izuzetnim talentom koji poseduje.
Milutin Medaković (Miloš Đorđević) šalje svog sina Stevana na studije u Englesku, što jeste neka vrsta naznake da i on, iako ima svoja čvrsta uverenja, otvara vidike ka nečemu stranom, iako sve vreme pored sebe ima Nanku (Sena Đorović) koja je oličenje tradicije, očuvanja nekih ustaljenih normi, koje su još tada, a posebno sada, podložne promenama. I zaista, neke od tih stvari treba očuvati onakvim kakve jesu, ali neke valja i menjati. Ovo dvoje glumaca, osim što su i indiviudalno sjajni, pružaju tako dobru partnersku igru, koja je pravi gušt za publiku.
Mihajlo Medaković (Aleksandar Vučković) je Elizabetin i Stevanov sin, a zapravo je žrtva sukoba dve kulture, ali i komunizma. Zbunjen u odrastanju, vaspitavan kao Englez dok je rastao u Srbiji, on gubi sebe i prividno se pronalazi u ideologiji koja je, ispostaviće se, glavni i odgovorni krivac za rušenje porodice u Srbiji. Taj otrov uvukao se u sve pore društva, ukorenio se, te i danas postoji, samo ga malo drugačije zovemo – javno demokratija, prećutno autokratija, odnosno potpuno jednovlašće. I zvali ga mi komunizam ili kako god drugačije, prisutan je, urušava međuljudske odnose, porodicu, a i sve ostalo što dotakne. Lična tragedija postaje kolektivna, a čini se da se kraj ne nazire. Ono što mene lično najviše dira u delima ovog tipa jeste činjenica da ideologije, koliko god se u prvi mah činile poželjnim, tako efikasno i sistemski mogu da razore porodicu, društvo uopšte, i da se ti delovi i dan danas jedva sastavljaju, ako i uspeju da se pronađu.
Sjajne epizode u ovoj predstavi čine i Vanja Milačić u ulozi Rejčel, Elizabetine prijateljice Jevrejke, Iva Milanović u ulozi Jelene, Mihajlove devojke koja je i zapravo jedino sunce u njegovom životu, i Nikola Ristanovski u ulozi Vidosava Prokića, oca koji traži mrtvo telo svog sina, a prolanazi Mihajla Medakovića i vraća ga porodici. Posebno je sjajan monolog koji izgovara Vanja Milačić o ratu i o svim njegovim destruktivnim posledicama po društvo, dok govori o svom boravku u logoru – taj monolog danas je i više nego aktuelan, budući da u svetu bukte ratovi na nekoliko frontova i da je budućnost naše planete gotovo neizvesna.
Ispostaviće se, takođe, da ova priča zapravo nadilazi jedno vreme i da odgovara bilo kojoj epohi. To se najbolje ogleda u antipodnom odnosu između Nanke i Elizabete. Nanka je potpuno tradicionalna, svedena u igri, a opet dominantna i glasnija. Elizabeta je svet, sve ono što je van granica ove zemlje, a što nikada u nju neće ući, a da ne prođe kroz ruke tradicionalnog.
Priče jedne veštice 