Osmo Pozorišno proleće u Šapcu je otvorila predstava “Ljudi od voska” po tekstu koji je napisao Mate Matišić, u režiji Ivana Vanje Alača, a u produkciji Narodnog pozorišta Sombor.
Selektor ovogodišnjeg izdanja šabačkog festivala, direktor Sterijinog pozorja Miroslav Miki Radonjić, u obrazloženju selekcije ističe da je Mate Matišić najbolji dramski pisac u regionu, a ja moram to da ponovim, jer je to zaista jedna velika istina. Mate Matišić stvara tako divne, potentne, raskošne dramske tekstove, pune velikih događaja i velikih istina. “Ljudi od voska” je drama u kojoj je u fokusu dramski lik, ali je on protkan i kroz autobiografsko i kroz fiktivno, kroz slojevite izmaštane svetove. On se ne kreće pravolinijski, već na momente zastane, vrati se na pređašnje, preskoči nekoliko stepenika, pa se na iste stropošta. Toliko mogućnosti pruža ovaj tekst, a potpuno mi je razumljivo što reditelj Ivan Vanja Alač sam tekst i stavlja u prvi plan ove predstave, oslanjajući se na glumce, budući da je scenski prostor potpuno ispražnjen i da se na sceni nalaze zapravo samo delovi pisaće mašine – najpre vise sa plafona stalno nas podsećajući da je ovo i komad o pisanju, da bi svi likovi na kraju formirali scensku repliku pisaće mašine služeći se tim istim slovima. Zanimljivo je to što je klupa, koja u svim scenama igra, zapravo razmak i ona na momente zaista i simbolički predstavlja razmak pisca od likova i obrnuto.
Ova drama se sastoji iz tri priče – “Obožavateljica”, “Prvi musliman u selu” i “Ispod perike”, a kroz sve tri nas vodi lik samog pisca, koji se u ovoj predstavi, za razliku od komada, zapravo zove Mate (Saša Torlaković). On je nit koja povezuje sve tri priče, ne samo zato što je njihov akter, već zato što su svi ostali ljudi njegova inspiracija i on o njima zapravo piše. Ali, da li piše isključivo o nekim drugim likovima ili u svaki od njih utka i deo sebe? Torlaković je staložen u izrazu, sa povremenim ekspresijama kada su neophodne. Njegovu žena Ana (Marija Medenica) deo je prve i treće priče, a njen lik Medenica gradi suptilno, gradacijski i kompletno. Njena dikcija se zaista ističe kao najtačnija, budući da je u celoj predstavi jezik autentičan za podneblje u kom se radnja dešava.
U prvoj priči “Obožavateljica” Jevresa (Biljana Keskenović) dolazi u Matin i Anin dom i saopštava im da je rodila Matinog sina kada je on bio na vrhuncu svoje muzičke slave i kada je njegov rok bend imao svirke u Srbiji. Biljana Keskenović je napravila jednu bravuru od svog lika, igrajući je neposredno i tačno, na momente komično. Niz događaja koji će uslediti zaista podseća na jedno maštovito, poetično pisanje, no ipak je u pitanju jedna realna životna priča. Nemanja (Nemanja Bakić), njihov sin, je zapravo kriminalac kog juri policija i epilog je takav da se on potpuno predaje – i životno i pravdi, u onom momentu kada stupi u kontakt sa biološkim ocem.
Druga priča prati Matu na njegovom putu u rodno selo u kom sreće neka poznata lica koja mu saopštavaju sve tragedije male sredine. Najupečatljiviji je momenat samoubistva jedne devojke zbog droge. Nikola (Srđan Aleksić) dolazi do Mate i to mu govori, preteći da će postati musliman ako mu Bog ne usliši molitve da krivci za samoubistvo njegove ćerke dožive neku vrstu nebeske kazne. Ova priča je najbogatija što se tiče različitih socioloških elemenata društva koji su i te kako prisutni u malim sredinama, te osim samoubistva maloletnice, imamo i priču o religiji, o kupovini žena za udaju, o lokalnim kriminalcima koji se bave prodajom droge, a možda je najzanimljiviji postupak priče u priči, jer se ovde jasno vidi Matina mašta i dokle ona doseže.
U trećoj priči Matina i Anina kućna prijateljica Jasna (Ivana V. Jovanović) boluje od raka, zna da joj nije ostalo mnogo od života i želi da, nakon njene smrti, Mati i Ani da starateljstvo nad svojom osmogodišnjom ćerkom. Izuzetno je zanimljiva i dobra scena – i dramaturški i režijski – kada dadilje i trenerica mažoretkinja (Olgica Nestorović, Dragana Šuša, Ana Rudakijević i Danica Grubački) govore o Jasni. Iako imaju gotovo monologe, to je tako divno propraćeno šoljicama za kafu, stolicama (koje su zapravo ona slova pisaće mašine) i belim platnom koje se podiže i spušta (tokom cele predstave, ali je u ovoj sceni i deo koreografije).
U predstavi igraju i Nenad Pećinar, Aleksandar Ristoski, Nikola Knežević i Bogomir Đorđević, svi jednako dobri i tačni u svojim ulogama.
Ova priča o životu i o pisanju posebno će biti prijemčiva za sve one koji se bave pisanjem, jer će suštinski razumeti lik pisca koji je stalno okružen ljudima o kojima je pisao, o kojima će pisati, o kojima bi pisao. Iako inspiraciju gotovo uvek pronalazimo u fikciji, izmaštavamo neke nove svetove, istina je da mnogo toga iskustvenog upletemo u ono što pišemo. Svedena režija Ivana Vanje Alača čini mi se vrlo mudrim rešenjem za jedan ovakav tekst – na taj način pisana i na sceni izgovorena reč dobija na težini, ali i ogoljava joj se značenje. Kao što nikada ne biste pogrešili ni sa jednom predstavom somborskog teatra, nećete ni sa ovom – spoj sjajnog ansambla, jednog od najtalentovanijih u Srbiji, a tvrdim i da ansambl ove predstave prosto nema slabu kariku, i još sjajnijeg teksta i režije donosi nam jednu predstavu koja će se publici, sasvim sam sigurna, svideti.
Priče jedne veštice 