Sinoć su u Jagodini otvoreni jubilarni 50. Dani komedije predstavom “Razvojni put Bore šnajdera” Aleksandra Popovića u režiji Egona Savina, a u produkciji Jugoslovenskog dramskog pozorišta.
Continue reading ““A opozicija će, po prirodi stvari, da odumre” – “Razvojni put Bore šnajdera”, 50. Dani komedije, Jagodina”Moje ljubavi nikada nisu bile obične. Ne umem da se zaljubim obično. Čini mi se da je moja duša vapila za nedostižnim, nemogućim ljubavima, kao da je patnja bila hrana bez koje se nije moglo. Na taj način sam nahranila svoju dušu i ona više ne plače. Jaka je, čelična i ne ume da se saplete.
Ukoliko se nije radilo o nekoj kosmičkoj, samo meni vidljivoj povezanosti, onda konekcije nije ni bilo. Sve što sam ikada radila iskakalo je iz okvira prihvatljivog, nekim pravilima definisanog poretka. Nesvesno sam se vodila mantrom da pravila postoje da bi se kršila. Zbog takvog iskustva, iako smatram da se na sopstvenim greškama najbolje uči, pokušaću da vam predočim neke sitnice koje ne bi bilo loše zaobići, u široookom krugu.
Govorićemo o ljubavi, jer je upravo ona ta koja nas pokreće. Skoro sam šetajući Fejsbukom naišla na natpis da 99% ljudi smatra da je onaj čuveni 1%. Baš zbog toga smatram da nisam jedina koja gradi nepostojeće mostove. Kada počnemo da učimo ljubav, da spoznajemo sopstvena osećanja, nesvesno sebi gradimo jednu iskrivljenu sliku koju jedino sami vidimo pravim očima. Tada mislimo da je sve ostalo pogrešno i da jedino tačno ono što sami osećamo, dogodi nam se nešto poput amova. Naša moć je u tome što smo sposobni da na osnovu iskustava popravljamo tu sliku koju sami gradimo i da je učinimo vidljivom i za ljude iz naše okoline.
Mislila sam da sve mora da se otplače, ali i da u isto vreme moraš biti i nasmejan. Mislila sam da emocije koje niko ne vidi, zapravo ni ne postoje. Zbog čega su moje ljubavi bile neobične? Uvek sam imala tu neku nedodirljivu, nepostojeću konekciju. Ako on ništa ne pokazuje, to znači da isto kao i ja oseća, ali potiskuje. Svaku reč, svaki zagrljaj, svaki poljubac sam planirala. Nije bilo mesta slučajnostima i neočekivanim obrtima. Uživela bih se tako u taj izmišljeni svet, a onda bi čuveni kosmos ipak prekinuo tu moju idilu. Dogodilo bi se nešto što bi me potpuno srušilo, a ja kao da sam živela za taj momenat kada ću se osamiti, pokriti ćebetom preko glave, pustiti “našu” pesmu i plakati bez suza. Sada mi to zvuči i pomalo mazohistički. Nisu to depresije, niti psihičke nestabilnosti, nemojte me pogrešno shvatiti – to je, vrlo prosto, danak neiskustvu. Mnogi će reći da su te muke najslađe, ali ja se neću složiti. Međutim, svakako jesu poučne.
Da nisam imala takva iskustva, verovatno nikada ne bih spoznala istinsku ljubav, bez izmišljenih svetova i veza, bez iskrivljenih slika koje posmatramo isključivo kroz ružičaste naočare. Naprotiv, sve to mi je pomoglo da shvatim nešto vrlo bitno.
Zvučaće isklišeirano, ali zaista, sve se dešava sa razlogom. Dok ne spoznaš istinsku bol, istinski gubitak ne možeš ni da naučiš da odvojih ozbiljno od neozbiljnog, odraslo od dečijeg, neiskustvo od iskustva. Tek onda kada istinski zaboli, a u mom slučaju to nije imalo nikakve veze sa ljubavlju između muškarca i žene, već se radilo o porodičnoj tragediji koja je ostavila neizbrisiv trag, tek tada možemo da govorimo o moći sopstvene duše.
Zvučaće malo čudno, ali upravo ta tragedija me je naučila da se ne govori bez razloga da nas sve što se desi nečemu nauči. Moja neobična potreba za nestvarnim se pretvorila u surovu realnost, ali lakše se diše, moram priznati. Ne tragam za nedostižnim, a isplaniranim događajima. Naučila sam da sanjam realno. Naučila sam da pratim svoje snove. Naučila sam sopstvene ciljeve. I ono što je najbitnije od svega – naučila sam sebe.
Voli vas i ljubi,
Vaša Vještica!
Priče jedne veštice 