Poslednja predstava odigrana u takmičarskom delu programa 50. Dana komedije u Jagodini bila je “Ćelava pjevačica” Ežena Joneska u režiji Jagoša Markovića, a u produkciji Centra za kulturu Tivat.
Da bismo govorili o predstavi “Ćelava pjevačica”, najpre se moramo pozabaviti njenim jezikom. Znamo da je ovo drama koja pripada teatru apsurda i da je, osim što je Joneskova prva drama, manifest ove vrste pozorišta. Tu dramu, potpuno genijalnu u svojoj formi, Neven Staničić je preveo “po bokeški”, izmestivši potpuno mesto dešavanja radnje, ali ne dirajući ni ton ni značenje drame, ni odnose među likovima.
Gospodin i gospođa Borio (Branko Vidaković i Olga Odanović) otvaraju ovu predstavu slojevitim i značenjski bogatim praznim razgovorom. Oboje su u svojim interpretacijama sjajni i bravurozni. Sve vreme, na postolju iznad njih se nalazi njihova sluškinja Meri (Sandra Bugarski) do te mere apsurdno obojena da se ona tokom cele predstave nalazi na istoj poziciji, u potpunom grču, izvitoperena baš kao i sve reči koje sa scene čujemo i dopiru do nas. Taj neskladni sklad najpre će prekinuti dolazak para Lazari (Momčilo Otašević i Dubravka Drakić), koji pred očima publike od potpunih neznanaca postaju stari znanci, a koristeći se istančanim komičnim sredstvima, ovo dvoje glumaca opčinjavajuće oplemenjuju besmisleni razgovor pun logičnih sledova. Ono što u potpunosti narušava sve što do tog momenta vidimo na sceni jeste dolazak vatrogasca Kapa pompijerija (Branimir Popović) koji i bukvalno i značenjski uzburkava dramsku radnju. Ovaj vatrogasac je do najsitnijih detalja istančan i upeglan, lik izgrađen merom i odličnim glumačkim umećem.
Scenografija Tare Lazarević Kisić sjajno podražava rediteljevu vizuru teksta. On ove likove, koji izgovaraju te besmislene rečenice tražeći nekakav smisao, smešta u vodu, a od zelenog svetla koje na nju pada, stiče se utisak da se radi o kakvoj žabokrečini u koju svi lako upadnemo, a retko ko uspe da izađe iz nje, gotovo niko. Ta voda daje i divan odsjaj na veliku sliku broda koja stoji obešena o taj zamišljeni zid predvorja kuće gospođe i gospodina Borio. Kostim Marije Marković Milojev dodatno zaokružuje vizuelni identiet ove predstave.
Velika je vrednost ove predstave što u svakom momentu jednako igraju i prvi i drugi i treći plan, čineći je kompaktnom celinom. I tu dolazimo do suštine, a to je da je ovakvo umetničko delo mogao da napravi jedino veliki Jagoš Marković. On je tako promišljeno upakovao sve elemente koje je imao na raspolaganju, napravio sjajnu podelu i stvorio jednu pozorišnu predstavu koja će, sticajem okolnosti da je ubrzo nakon njene premijere preminuo, ostati njegov potpis i pečat na dramsku umetnost na našim prostorima. Ako je išta trebalo i moralo da mu bude poslednja režija, onda je to predstava “Ćelava pjevačica”. Kažu da postoje ljudi koji pred velikom umetnošću plaču, a to se meni desilo sa ovom predstavom. Da li zbog saznanja da je naše pozorište ostalo bez velikog reditelja kakav je bio Jagoš Marković, verovatno i zbog toga, ali ja sam pred kraj ove predstave nezaustavljivo plakala zbog te umetnosti, tako promišljene i tačne, koja mi se odvijala pred očima. Verujem da bi mi se isto dogodilo i da je sticaj okolnosti drugačiji. U Markovićevom teatru apsurda posebno je potresna scena u kojoj likovi polaze da iskorače iz bazena žabokrečine, da probiju četvrti zid i zakorače na proscenijum, ali to ne uspevaju, već su potpuno zarobljeni u besmislenom svetu apsurda. Jagoš Marković još vrši i jednu intervenciju koja će doprineti kompletiranju forme njegove zamisli i od ovog dramskog teksta pravi prstenastu strukturu, te na kraju umesto da gospodin i gospođa Lazari dođu na mesto Boriovih i počnu da izgovaraju dijalog sa početka, na početne pozicije se vraćaju Boriovi i rutinski ponavljaju dijalog, što nam govori da se od apsurda nismo pomakli ni milimetar i da će nam večno služiti kao sredstvo za izražavanje.
Selekcija 50. Dana komedije pokazala nam je da nam u pozorištima širom Srbije nedostaje komedija kao žanr. Ima je, ali ona sve više crna i sve više apsurdna. Ovogodišnji selektor Saša Milosavljević je iz takve ponude odabrao najbolje i time obeležio ovaj veliki jubilej jagodinskog pozorišnog festivala.
Priče jedne veštice 