Marko Balabanović – GRANDIOZNI POVRATAK POP MUZIKE NA SRPSKU MUZIČKU SCENU

Odavno vam nisam pisala o mladim, talentovanim ljudima. Čak se ni sama ne sećam koju sam poslednju muzičku recenziju radila, a znate koliko volim muziku. Od samog početka vam je jasno da na mom blogu možete pronaći samo reči o kvalitetnoj muzici, stoga sam odlučila da vam danas predstavim nešto novo, a neverovatno kvalitetno.

Fotografija preuzeta sa zvanične Fejsbuk stranice Marka Balabanovića.
Fotografija preuzeta sa zvanične Fejsbuk stranice Marka Balabanovića.

Marko Balabanović je bio učesnik prve sezone X Factora i tada se takmičio u bendu Doktori čiji je mentor bila Kristina Kovač. Nakon završetka takmičenja, članovi su odlučili da žele da se bave solo karijerama (mada je moje lično mišljenje da ne bi bilo loše da su ipak nastavili u ovom sastavu) i tada Kristina nastavlja svoju saradnju sa mladim i pretalentovanim Balabanovićem.

Pre tri nedelje objavljena je pesma Slep kod očiju, a danas, 22. decembra 2015. godine, i spot za pesmu. Tekst i muziku je radila Kristina Kovač, a činjenica da je sve to radila temeljno i pažljivo dovoljno govori o kakvoj se kvalitetnoj muzici radi. Na Fejsbuku sam čitala njene reči o tome koliko želi da ovom pesmom vrati dobar pop na srpsku muzičku scenu i moje skromno mišljenje je da je u tome prilično uspešna! Tačno je, ovo je tek početak, ali jako dobar početak. Zaista, ne sećam se kada sam poslednji put čula ovako dobru, pop pesmu. Markov muzički stil je vrlo autentičan, zanimljiv i nešto što mislim da bi svakako trebalo da skrene pažnju pre svega najmlađoj populaciji. Zaista bih volela da na Fejsbuku vidim da tinejdžerke šeruju ovaj spot i ispisuju stihove ove pesme, a ne razne poplave alkoholima i slične gluposti. Čini mi se da se Kristina Kovač prema celom projektu postavila kao brižna mama, a njeno čedo je i više nego uspešno.

Koncept i scenario spota je, naravno, fenomenalno uradila sama Kristina Kovač koja se ovom zadatku predala u potpunosti. U režiji Mateje Ristića dobili smo jedan, slobodno mogu reći, svetski spot! Ovako nešto se zaista ne viđa tako često, ma do sada se nije ni videlo na našoj muzičkoj sceni, a ja bih zaista volela da je više ovakvih radova. Dakle, i fotografija i montaža i kostimi, šminka, sama koreografija, ma sve je odrađeno na jednom zavidnom nivou i ja ću vam ovde ostaviti spot da vidite i sami se uverite u sve ovo što pišem.

Važno je spomenuti da je Marko potpisao ugovor sa Universal Music Serbia, što samo govori o tome koliko ovaj mladi umetnik muzički vredi. Želim da obratite pažnju i na sam tekst koji je meni presladak. Ja se iskreno nadam da ćete i vi uživati u ovoj muzici bar onoliko koliko sam i ja, a želim da misija Kristine Kovač da kvalitetnu muziku vrati na srpsku muzičku scenu uspe! Uživajte u praznicima i nečemu čega smo se odavno uželeli!

Vaša Vještica!

 

Advertisements

“Drvo života” Kristine Kovač, FAVORIT DECENIJE

Naslov će vas možda isprva zbuniti, apropo onog mog rezigniranog teksta o modnoj blogerki koja je “napisala” tirkiznu knjigu. Međutim, ja bih te dve stvari odvojila, pa jednom provalijom, jer se radi o dve apsolutno različite situacije. Zbog čega ovo spominjem? Zbog toga što sam na internetu naišla dobar broj komentara: “Šta, sad i pevačice pišu knjige!?” i slično. E, upravo zbog toga je bitno da na samom početku ove recenzije razjasnimo da se u ovom slučaju radi o jednom UMETNIKU, o Kristini Kovač – ženi koja stvara.

wpid-img_20151026_185719.jpg

Pre nešto više od mesec dana sam objavila jedan tekst gde, između ostalog, spominjem i Kristinu govoreći o tome koliko volim muziku koju ona stvara, stoga mi je neverovatno velika čast što će moja prva književna recenzija biti upravo o njenoj prvoj knjizi, Drvo života. Dozvoliću sebi da preuzmem ulogu književnog kritičara i da vam predstavim jedno delo, staro svega desetak dana, koje je uspelo da me izmesti iz koloseka, itekako.

Ovo je prva knjiga čiji sam postanak pratila od samog početka. S obzirom na to da sam lajkovala Kristininu stranicu na Fejsbuku još onda kada sam otvorila profil, a ona bila vrlo ažurna po pitanju obaveštenja u vezi sa knjigom, s punim pravom ću dozvoliti sebi da kažem da se rađanje ovog dela odvijalo pred mojim očima. Kada je počela da objavljuje informacije o tome kada bi knjiga mogla da se nađe u prodaji, a govorilo se o nekom datumu u oktobru, potajno sam priželjkivala da korice ugledaju svetlost dana baš na moj rođendan, 23. oktobra, ali se to ipak desilo nedelju dana ranije, 16. oktobra. Knjiga je, ipak, sačekala moj rođendan, a onda uskočila u moje ruke i moju biblioteku, i mogu slobodno reći da je pronašla svoje posebno mesto, malčice uzvišenije.

S obzirom na to da sam student srpskog jezika i književnosti, nisam mogla da čekam sa čitanjem, već sam koristila svaki slobodni trenutak ovog vikenda da zaronim u svet Katarine Molnar. Odlomci koje možete pročitati na Laguninom sajtu su obećavali mnogo, a ja sam čitanjem dobila i više od toga. Isprva mi nije bilo jasno zbog čega toliko lično doživljavam priču Katarine Molnar, a onda sam shvatila da nas povezuje ono škorpijsko, ono večno – emocije na max, požrtvovanost, moralnost. Emocije su, čini mi se, glavna nit ovog romana, s obzirom na to da se karakteriše kao ljubavni, mada, moram priznati, ja ga posmatram i kao psihološki roman lika. Roman o ženi, koja vođena intuicijom i sopstvenim srcem, korača ka nepoznatom sasvim sigurna da se baš tamo nalazi njena sreća. To bi otprilike bila priča mog života. Kristina je ovaj roman napisala sa ludačkom hrabrošću na kojoj joj zavidim, ali je, u neku ruku, i prilično razumem, jer bih i ja sve to baš tako uradila (mislim na postupke Katarine Molnar). Baš ta Katarina Molnar se u romanu suočava sa nepoznatim, sa upitnim događajima, a ipak ne želi da stane, jer je srce bezuslovno vodi i ne pušta.

Škorpija samo deluje kao hladna, nezainteresovana mašina kojoj je jedino na umu strast i požuda. Kada malo zagrebeš, škorpija je umiljato mače koje će se maziti svaki put kada poželi da pokaže ljubav. Upravo su to te pojačane emocije do maksimuma, škoprija voli istinski, ali kada je povređena, ne kontroliše dozu otrova koju je u stanju da ispusti. Ja bih najviše na svetu volela da svi ljudi pročitaju ovu knjigu i kroz lik Katarine Molnar pokušaju da shvate zbog čega su škoprije veštice, zbog čega vole neizmerno.

Kristina Kovač je uspela da u svoju fikciju umetne dobar deo doživljenog, da piše o tome kako se naučiš da živiš sa saznanjem da tvog nekog više nema, a da je sve vreme tu, u tebi. Kroz ovaj roman mnogo toga naučiš. Smelost kojom je Kovač unela inovacije u savremeni srpski roman je fascinantna. Istina, nisam čitala druge pisce 21. veka, ali sam sigurna da nisu imali ovu dozu smelosti. Jezik kojim je delo napisano je pre svega inovativan, pun pozajmljenica koje nesvesno svakodnevno koristimo. U početku će vam zvučati čudno, ali kako fabula odmiče, tako je jezik sve prirodnije okruženje koje prokleto dobro izabranim leksikonom dočarava sve ono što Katarina Molnar i Damjan Vidak imaju da poruče. A imaju itekako šta da kažu, oboje. Sve ove odlike su važne za sam razvoj savremenog srpskog romana, a Kovač tome doprinosi nesebično.

Fascinantan mi je odabir muzike, što i nije čudno, s obzirom na Kristinin neverovatan muzički osećaj koji se apsolutno ne dovodi u pitanje. Ne bih vam mnogo otkrivala, samo bih vam dala jedan savet po tom pitanju – kako naiđete na naslov numere, a vi otvorite Jutjub prozorče, pa preslušajte. Ta sinteza reči i muzike je neverovatna.

Neverovatno poetično, na momente grubo realno, inovativno umetničko delo. Pravi jedan paketić i sinteza Kristinine umetnosti koju nam na šakama pruža na uživanje. Dok budete čitali, smejaćete se, plakaćete, pa će vam i suze ići, a nećete imati pojma da li su od smeha ili tuge koja ima nezanemarljivu ulogu u delu. Stazama ljubavi naučićete život, a to je ono što nam često promakne pred očima dok jurimo nedostižno. Sa zadovoljstvom ću pozajmiti moj primerak na čitanje svakom ko mi bude tražio, ja želim da ovo svi pročitaju, ja želim da svi shvate ovu vrstu umetnosti!

Draga Kristina Kovač, postala sam neko ko poštuje tvoj rad još više ako je to moguće i želim da nastaviš da nas hraniš dozama tvoje nesebične umetnosti, u kom god obliku ona bila, a kako si i sama rekla, to će nadalje biti u notama i ja nemam ništa protiv. Osećaj za celinu ti je neverovatan. I kao neko ko se od danas kune u Drvo života, želim da sa tvoje Učtive lipe nikada lišće ne opadne!

Vještica

Bezvremenska umetnost porodice Kovač

Ostaću još malo nostalgična i ispričaću vam priču o odrastanju uz umetnost. Kada sam radila onaj blogerski leksikon, jedno od pitanja bilo je koliko mi je muzika važna u životu i zbog čega. Važna je, i to mnogo. Muzika je nešto što pospešuje intelektualni razvoj čoveka, nešto što usmerava. Smatram da slušajući kvalitetnu muziku gradimo sebe i u budućnosti zaista budemo i kvalitetni ljudi. I zaista, pogledajte malo oko sebe, pogledajte gde su i kako izgledaju ljudi koji slušaju novokomponovane kičeve, a pogledajte i one koji umeju da uživaju u notama kvalitetne muzike, razlika itekako postoji. Za ovaj tekst važi isto što i za prethodni – klikom na naslov možete preslušati pesmu na Jutjubu.

aleksandra-kovac-maraton-majka-spomenka-1399235276-490857

Ja sam imala tu sreću da odrastam uz umetnost porodice Kovač i danas ću se potruditi da vam dočaram bar delić te divne atmosfere. Verujem da je moja ličnost nekim delom upravo ovakva zato što sam uz tu umetnost i odrastala i da vam priznam, osećam se privilegovano.

sestre-kovac1

Prvi susreti sa umetnošću ove porodice jesu bili vrlo rano, bila sam jako mala kada su Aleksandra i Kristina donele na naše prostore nešto potpuno novo. Tada nisam umela da shvatim koliko je to značajno, ali mi se svakako dopadalo. Rasla sam uz Biću tvoja devojka, Srebro i zlato, Džanglmaniju, Dabadamdam, Ajmo u zivot, Milo moje i Sestre. To su ujedno i spotovi koje sam gledala kao devojčica i moj favorit jeste spot za pesmu Sestre. I danas kada gledam bilo koji od ovih spotova, setim se detinjstva, nekako me asociraju na te prve godine života. Ne sećam se ničega drugog iz tog perioda osim muzike, i to baš ove. I mislim da je to pravo blago. Još tada su mi njih dve bile prelepe, iako tek danas vidim njihovu istinsku lepotu. Mislim da je Aleksandra “kriva” što sam ja crvenokosa. 🙂

maxresdefault

Kada sam već malo odrasla, u srednjoškolskim danima, muzika uz koju sam živela, preživljavala, preboljevala sve tinejdžerske ljubavi je bila upravo muzika Aleksandre i Kristine Kovač. Možda ste primetili u mojim tekstovima, činjenica je da najviše cenim kantautore – one ljude koji su u stanju da predstave jedno pravo remek-delo za koje su sami zaslužni od početka do kraja. Upravo zbog toga volim i Aleksandru i Kristinu. One su ili radile u tandemu ili stvarale samostalno – ali su svakako plasirale neverovatna umetnička dela. Tekstove su pisale same ili koristile one koje im je mama ostavila u amanet. Svakako, pokušaću da izdvojim nekoliko pesama kojima se divim – Sve, Zivot je ljut, Nikada, Nemoj ovako, Nije nam vreme, Ti, U jednoj sekundi, U šaci me imaš, U nebranom grožđu, Ko, Jedna žena. Da sam rođena da budem muzičar, volela bih da sam muzičar kao Aleksandra ili Kristina Kovač.Ono što je interesantno jeste to koliko mene njihova muzika čini produktivnom. Uvek kada bih pred ispite, takmičenja, testove, bilo kakve bitne događaje slušala ovu muziku, uvek bih prošla i više nego odlično – donosi mi sreću. Čar je i u tome što ću ovu muziku uvek slušati, a u različitim uzrastima različito doživeti.

Izdvojila bih Aleksandrin nastup sa ovogodišnjeg finala Iks faktora, tada me je oduševila jer je jedina pevala uživo i jer ona prosto ne ume da me ne oduševi.

kristina-kovac-1380658469-374639

Takođe, izdvojila bih Kristininu, sada već antologijsku, kompoziciju za pesmu Da te volim. Suština ljubavi u tri i po minuta.

Kada sam skoro nešto razmišljala, shvatila sam da su neke od mojih omiljenih pesama stvorili upravo Kornelije i Spomenka Kovač, a to su Zlatni dan i Ti si mi u krvi. Ovu drugu volim najviše na svetu, ja mislim. Na domaćoj muzičkoj sceni ne postoji emotivnija i ljubavnija pesma.

Morala sam posebno da navedem tekstove Spomenke Kovač za pesme Idemo dalje, Nedostaješ mi i Ovde ti je dom. Emocija koju te pesme nose se prosto ne može izmeriti ni sa čim na ovom svetu. Takođe, deo mog odrastanja je prošao i uz gledanje antologijske serije Neki novi klinci. I danas, kada sam odrasla, ja volim da gledam tu seriju i uvek me vrati u neko bezbrižno doba. U toj seriji smo se upoznali i sa umetnošću najmlađeg člana porodice Kovač, sa glumom Anje Kovač koja je jako mlada odlično odradila ulogu Roki. U to vreme su svi želeli da budu Roki, a to vam onda govori koliko je Anja dobro iznela taj lik.

625501_anja-kovac-2_f

Ovih dana je bila i desetogodišnjica smrti Spomenke Kovač. Želim da ovaj tekst posvetim upravo njoj, zbog toga što je ostavila za sobom nešto što će večno živeti, nešto što je bezvremensko.

Uz ovu umetnost sam prohodala, odrasla, prvi put volela, prvi put prebolela, prvi put se poljubila, prvi put patila, prvi put se radovala, prvi put osetila emociju i prvi put se zaljubila. Ova umetnost me naučila šta je ljubav, u svim sferama. Naučila me koliko je bitno da voliš ono što radiš i da je onda rezultat uvek besprekoran. Naučila me da osetim muziku i na tome sam beskrajno zahvalna!

Do sledeće recenzije,

Vaša Vještica!