Na petoj večeri 50. Dana komedije odigrana je predstava “Radovan Treći” Dušana Kovačevića u režiji Vita Taufera, a u koprodukciji Narodnog pozorišta iz Sombora i “Grad teatra” Budva.
O ovom tekstu se izgleda ne može govoriti, a da se ne spomene kultna predstava koja se sedamdesetih godina prošlog veka igrala u Ateljeu 212 i koju je svojom pozorišnom magijom Zoran Radmilović učinio popularnom i poznatom, pa čak postoji i taj čuveni snimak ove predstave koji postoji negde na internetu, koji ljudi iznova gledaju, uživaju u doskočicama i Radmilovićevim improvizacijama, a neke od replika su oživele u našem jeziku, te se iznova i iznova ponavljaju i u svakodnevnim životnim situacijama. Ispostaviće se da je ovaj tekst Dušana Kovačevića mnogo više od puke zabave, a na to nas i sam pisac upozorava budući da je podnaslov “Radovana Trećeg” – “Bolna komedija o samoizdaji” i u tom podnaslovu leži ključ režije Vita Taufera, a za tim dolazi i sjajna realizacija somborskog ansambla sa kolegama iz Crne Gore.
Ovaj komad o samoizdaji mnogo je slojevitiji od inicijalnog sukoba između Radovanove porodice i Vilotića. To rivalstvo okidač je za čitavu jednu lavinu promašenih ljudskih života i svi oni završavaju tako što izdaju svoje najbliže, ali potpuni krah je i činjenica da na kraju Radovan izda i sam sebe, odnosno sve ono u šta veruje i o čemu sve vreme govori. Tako je mudro Dušan Kovačević napisao ovaj tekst, tako potentno da on danas ima jedno potpuno drugačije značenje ukoliko se učita u ovaj vremenski kontekst, što je režijom Taufer i uradio smestivši radnju u sadašnje vreme. Jedan je zanimljiv detalj koji pravi odličnu poveznicu sa vremenom u kom je komad pisan, a to je postojanje fiksnog telefona.
Somborski “Radovan Treći” jeste predstava o Radovanu, kog sjajno, posvećeno i tačno igra Ninoslav Đorđević, ali je u velikoj meri i predstava o položaju žena u današnjem društvu. Na okruglom stolu nakon predstave smo saznali da je jedna od inicijalnih indikacija bila da Radovan Rumenku brutalno tuče. Obično reditelji pribegavaju drugačijim rešenjima kada je u pitanju nasilje prema ženama, neka su sjajna, neka nedorečena, ali ovo Tauferovo rešenje, koliko god bilo jezivo, a fakat tome i služi, je odlično. Prvi put to nasilje koje Rumenka trpi od svog supruga dobija svoj pravi, jeziv oblik i nije poetizovano i komično. Strašno je to što se taj odnos ranije smatrao komičnim i dobro je što ga je Taufer predstavio onakvim kakav zaista jeste – užasnim, jezivim i toksičnim. Rumenku bravurozno igra Biljana Keskenović. Ona se dosledno služi svim komičnim sredstvima koja ima na raspolaganju i maestralno dominira ovom crnom komedijom.
Osim nasilja nad suprugom, Radovan vrlo evidentno maltretira i svoje ćerke, budući da je od jedne napravio sina, a od druge jednu lutku, kako je to lepo definisala na okruglom stolu nakon predstave glumica Maša Labudović koja igra Georginu, sa kojim se igra ko kako želi. Georgina je, zapravo, verovatno i najveća žrtva u celoj priči, iako je i Katica ta koja trpi taj usud od strane oca i njegovo žaljenje što je ona žensko. Više nego ikada je važno da se govori o tome koliko nije dobro to što se ćerke posmatraju kao lutke koje treba udati i otarasiti ih se. Isto tako je i veliki problem što i dalje postoje ljudi koji ćerku posmatraju i vaspitavaju kao da je sin, samo zato što misle da je žensko dete manje vredno od muškog, što je samo po sebi užasno. Iz tog užasa Katicu odlično i vrlo efektno igra Danica Grubački.
Još jedno bravurozno glumačko ostvarenje u ovoj predstavi je i Nemanja Bakić u ulozi Jelenčeta Vilotića. On ima najviše prostora da bude istinski komičan, što vrlo svesno i tačno koristi. Sjajan je i Srđan Aleksić u interpretaciji Stanislava, a i Pavle Popović u ulozi Vasilija. Odličnu epizodu napravio je i Miloš Lučić u ulozi kelnera. Kao Vilotići pojavljuju se Dejan Pletikosić, Vladimir Broćilović, Stefan Varga, Dejan Vuković i Andrej Todorović.
Predstavu prati sjajna muzika, koju potpisuju Manjifiko i Shatz!, a autor songa “San o zavičaju” je Nemanja Bakić, koji ga i izvodi i koji je jedan pravi pozorišni biser.
Mnogo je krvi proliveno u ovoj predstavi, a to možemo i moramo čitati kao opomenu. Ukoliko dozvolimo da svet ostane ovakav kakav jeste, ukoliko dozvolimo da nas lična nezadovoljstva obuzmu i dovedu do potpune samoizdaje, onda smo promašili život i ta prolivena krv nas sve čeka.
Priče jedne veštice 