Na pretposlednjoj takmičarskoj večeri 50. Dana komedije odigrana je predstava “Bilo jednom na Brijunima” autorski projekat Kokana Mladenovića, u koprodukciji Kreativne produkcije Joca Art i Bitef teatra.
Postoji zabeleženo da je 1971. godine Ričard Barton sa suprugom Elizabet Tejlor došao na Brijune, a da su ih tamo dočekali Tito i Jovanka. Ova informacija poslužila je kao predložak Kokanu Mladenoviću za njegov autorski projekat “Bilo jednom na Brijunima”. Mladenović uzima ove likove i ubacuje ih u jedno identitetsko pitanje. Odgovor je vrlo jasan i čitljiv, a saznaćete ga i lakše proučiti upravo ako pogledate ovaj komad.
Predstava ima prstenastu strukturu, te su likovi koje gledamo na kraju zapravo na istoj onoj tački sa početka u kojoj promišljaju o onome što su iza sebe ostavili i pitaju se da li je sve to možda moglo drugačije i ko smo zapravo mi, ko je Ričard Barton, ko je Elizabet Tejlor, ko je Jovanka Broz, ko je Tito. Suština je ista: čovek je od krvi i mesa, bio on Tito ili izmišljeni Boško Tifusar.
Odnos Bartona (Milan Marić) i Tita (Branislav Trifunović) prikazan je bogovski u smislu da je to zaista bio jedan svojevrsni sudar dva izuzetno važna svetska čoveka. Barton o svojim impresijama govori kroz Šekspirove citate, kroz nedaće i probleme na koje je nailazio kao poznati svetski glumac. Tito govori iz perspektive jednog vladara, koji je baš u Bartonovim očima vrlo često prikazan kao neshvaćen. Zaista i jeste teško shvatiti tu potrebu ovog naroda da ima jednu individuu koja će ga voditi, da više veruje u vladara i moćnika nego u bilo šta drugo i da taj isti vladar mora da bude uvek najbolji, najpametniji i da se baš u sve razume, što nas opet vodi do kompleksa boga.
Od izuzetnog je značaja scena u kojoj Elizabet Tejlor (Tihana Lazović) i Jovanka Broz (Sanja Marković) razgovaraju o položaju žena. Elizabet, kao kakav glas razuma, pokušava da objasni Jovanki da ne treba da se sakriva iza svog muškarca, već da se o njenim potezima mora govoriti i znati. U tom dijalogu izneto je više značajnih replika o trenutnom položaju žena u Srbiji, o internalizovanoj mizoginiji, o borbi za ravnopravnost i borbi za slobodu. Međutim, taman kada bismo pomislili da je Mladenović otišao toliko daleko da Jovanku Broz napravi velikom srpskom revolucionarkom, ona je upravo od strane svog voljenog muškarca izmanipulisana, povlači se i sve nastavlja da teče baš onako kako je i bilo. To je možda i najveća istina koja nesumnjivo ostavlja gorak ukus u ustima.
*napominjem da je ovaj tekst prvo objavljen na Brana’s Divine World i možete ga pročitati OVDE.
Priče jedne veštice 