Narodno pozorište u Nišu je obeležilo 137 godina postojanja premijerom predstave “Koštana” Borisava Stankovića u režiji i adaptaciji Jane Maričić.
Continue reading “Neumitna životna cikličnost – ono što će biti zbog onoga što je bilo, “Koštana”, Narodno pozorište Niš”Pozorište je živo. Ono što sam ja večeras videla, vi verovatno nećete videti. Niti ću ja videti, ono što ćete vi tek gledati. I u tome je pun sjaj i sama lepota dramske umetnosti.
U Nišu je 16. aprila 2016. godine odigrana predstava “Pazi šta želiš” za koju je tekst pisan po motivima komedije Norma Fostera “Love list”, odnosno “Lista za ljubav”. Odličan posao reditelja odradila je Jana Maričić. Ono čime sam posebno bila oduševljena jeste izbor muzike za predstavu, baš su se nekako prave note čule u pravo vreme. Fenomenalnu scenografiju je uradila Jovana Grahovac Sujić i ja moram da naglasim da skoro nisam videla bolju scenografiju. Za kostime je bila zadužena Ana Radojičić i svoj posao je odlično uradila – predstavu sam gledala sa modnom dizajenrkom koja je bila oduševljena kostimima. Na kraju, predstavu je iznelo troje mladih glumaca – Aleksandra Tomić, Radovan Vujović i Aleksandar Radojičić.
Sam naziv predstave nam već mnogo govori i mnogo obećava. Sigurna sam da smo svi bili u situaciji da nešto jako želimo i čeznemo za tim, a kada se ostvari ne znamo da sebi odredimo granicu. Ova komedija je specifična po tome što zdravim humorom uspeva da oslika najintrigantnije muško-ženske odnose. Ja prosto uživam u takvim tekstovima gde uz pomoć humora dolazimo do nekih mnogo važnijih i većih saznanja.
Aleksandra Tomić u ovoj predstavi igra Moniku – savršenu ženu. Ali, da li je savršena žena sve što je potrebno za pravu ljubav? I šta savršena žena kao takva uopšte podrazumeva? Ovaj lik je tako izgrađen da zaista govori dosta o individualnosti i različitim ljudima, a samim tim i različitim kriterijumima. Tomićeva je fenomenalna glumica. Nekako sam i pre predstave znala da ću biti oduševljena njenom glumom, znala sam da je gospodarica pozorišta, prosto ima takav senzibilitet.
Radovan Vujović igra Olivera – jedan tako zanimljiv lik, ja mislim da skoro nisam bila svedok jednog ovako dobro odrađenog lika. On je sve ono što ne treba da bude, a samim tim je savršen u svojoj nesavršenosti. Moram posebno skrenuti pažnju na umeće Vujovića, prosto sam oduševljena njegovom izvanrednom glumom. Pratila sam njegov rad na televiziji i filmu, ali prosto najviše uživam kada gluma živi pred mojim očima, a ovaj glumac je jedan od najvećih.
Aleksandar Radojičić igra Viktora, a on je potpuni antipod Oliveru. On živi u svom savršenom svetu, ali vrlo brzo se ispostavlja da jedna rečenica može, ne samo poljuljati, već srušiti čitav taj imaginarni svet. On treba da pokaže i dokaže da smo svi ljudi od krvi i mesa i da u jednom momentu možemo biti na najvišoj stepenici, a već u sledećem na najnižoj. Prosto, pravila ne postoje. Možete onda zamisliti kako je dobro ova uloga legla Radojičiću.
Ne smem nikako izostaviti čoveka koji je producent čitave ove priče, a to je Andrija Milošević. Andriju sam bezbroj puta gledala u pozorištu i svaki put uživala. Želim da bezbroj puta pogledam njegove produkcijske komade i da svaki put budem ovako oduševljena. Navijam za Klan production i jedva čekam da beremo nove plodove.
Ja sam oduševljena činjenicom da u Srbiji postoje ljudi koji će ovako nešto uraditi. Zbog njih pozorište živi, a za mene nema veće radosti. Potpuno objektivno preporučujem da pogledate ovu predstavu, sigurna sam da se nećete pokajati. Skoro dva sata zaista kvalitetnog smeha i zanimljive i fenomenalne glume. Komedija odiše dinamičnošću, prosto širi neku pozitivnu energiju. I inspiriše, što se može zaključiti po dužini ovog teksta.
Za sam kraj, napisaću samo da smo drugarica i ja nakon predstave odlučile da definitivno ponovo pogledamo čim se ukaže prilika. Bolja ocena od te, po mom skromnom mišljenju, ne postoji.
Do sledećeg smeha,
Vaša Vještica!
Priče jedne veštice 