Narodno pozorište u Nišu je obeležilo 137 godina postojanja premijerom predstave “Koštana” Borisava Stankovića u režiji i adaptaciji Jane Maričić.
Continue reading “Neumitna životna cikličnost – ono što će biti zbog onoga što je bilo, “Koštana”, Narodno pozorište Niš”
Sa večerašnjim dolaskom proleća otvoreni su i 49. Dani komedije u Jagodini nakon tri godine pauze. Da smo se svi uželeli pozorišnih događaja ovog tipa govorila je puna sala Kulturnog centra “Svetozar Marković”, ali i sijaset poznatih pozorišnih lica koje sam na ovom festivalu srela. Vratio se onaj dobri, stari osećaj pripadnosti, živosti teatra i to je nemerljivo.
Continue reading “49. Dani komedije u Jagodini – Ko je proburazio pozorište Boško Buha i više od 8 puta?”
Predstavu “Glasine” po tekstu Nila Sajmona, a u režiji Olje Đorđević pogledala sam u Narodnom pozorištu u Nišu. Ovo gostovanje Kraljevačkog pozorišta, u čijoj produkciji je i urađena predstava, za mene je bilo posebno zanimljivo baš zato što je to bio prvi put da gledam neku njihovu predstavu.
Continue reading ““Glasine” Kraljevačkog pozorišta – igra gestikulacije, mimike i intonacije”
Sa posebnim zadovoljstvom ću ovu pozorišnu sezonu započeti kritikom baš ove predstave. Moram priznati da sam baš dugo iščekivala ovaj trenutak. Kada je reč o pozorištu, onda mojim mislima ništa ne može biti prepreka.
Continue reading “Predstava “Od A do DA”, Aleksinac, 09.10.2017.”
S obzirom na ono čemu težim i čime se bavim, moja poseta Beogradu nije mogla proći bez pozorišta. Proučila sam repertoare i predstava Jugoslovenskog dramskog pozorišta Hotel “Slobodan promet” učinila mi se najinteresantnijom. Nakon odgledane predstave, između ostalog, sam bila zadivljena i sposobnošću da na osnovu internet prezentacija prepoznam predstavu koju zaista vredi pogledati.
Continue reading “Predstava Hotel “Slobodan promet”, Jugoslovensko dramsko pozorište, 12.01.2017.”
Pozorište je živo. Ono što sam ja večeras videla, vi verovatno nećete videti. Niti ću ja videti, ono što ćete vi tek gledati. I u tome je pun sjaj i sama lepota dramske umetnosti.
U Nišu je 16. aprila 2016. godine odigrana predstava “Pazi šta želiš” za koju je tekst pisan po motivima komedije Norma Fostera “Love list”, odnosno “Lista za ljubav”. Odličan posao reditelja odradila je Jana Maričić. Ono čime sam posebno bila oduševljena jeste izbor muzike za predstavu, baš su se nekako prave note čule u pravo vreme. Fenomenalnu scenografiju je uradila Jovana Grahovac Sujić i ja moram da naglasim da skoro nisam videla bolju scenografiju. Za kostime je bila zadužena Ana Radojičić i svoj posao je odlično uradila – predstavu sam gledala sa modnom dizajenrkom koja je bila oduševljena kostimima. Na kraju, predstavu je iznelo troje mladih glumaca – Aleksandra Tomić, Radovan Vujović i Aleksandar Radojičić.
Sam naziv predstave nam već mnogo govori i mnogo obećava. Sigurna sam da smo svi bili u situaciji da nešto jako želimo i čeznemo za tim, a kada se ostvari ne znamo da sebi odredimo granicu. Ova komedija je specifična po tome što zdravim humorom uspeva da oslika najintrigantnije muško-ženske odnose. Ja prosto uživam u takvim tekstovima gde uz pomoć humora dolazimo do nekih mnogo važnijih i većih saznanja.
Aleksandra Tomić u ovoj predstavi igra Moniku – savršenu ženu. Ali, da li je savršena žena sve što je potrebno za pravu ljubav? I šta savršena žena kao takva uopšte podrazumeva? Ovaj lik je tako izgrađen da zaista govori dosta o individualnosti i različitim ljudima, a samim tim i različitim kriterijumima. Tomićeva je fenomenalna glumica. Nekako sam i pre predstave znala da ću biti oduševljena njenom glumom, znala sam da je gospodarica pozorišta, prosto ima takav senzibilitet.
Radovan Vujović igra Olivera – jedan tako zanimljiv lik, ja mislim da skoro nisam bila svedok jednog ovako dobro odrađenog lika. On je sve ono što ne treba da bude, a samim tim je savršen u svojoj nesavršenosti. Moram posebno skrenuti pažnju na umeće Vujovića, prosto sam oduševljena njegovom izvanrednom glumom. Pratila sam njegov rad na televiziji i filmu, ali prosto najviše uživam kada gluma živi pred mojim očima, a ovaj glumac je jedan od najvećih.
Aleksandar Radojičić igra Viktora, a on je potpuni antipod Oliveru. On živi u svom savršenom svetu, ali vrlo brzo se ispostavlja da jedna rečenica može, ne samo poljuljati, već srušiti čitav taj imaginarni svet. On treba da pokaže i dokaže da smo svi ljudi od krvi i mesa i da u jednom momentu možemo biti na najvišoj stepenici, a već u sledećem na najnižoj. Prosto, pravila ne postoje. Možete onda zamisliti kako je dobro ova uloga legla Radojičiću.
Ne smem nikako izostaviti čoveka koji je producent čitave ove priče, a to je Andrija Milošević. Andriju sam bezbroj puta gledala u pozorištu i svaki put uživala. Želim da bezbroj puta pogledam njegove produkcijske komade i da svaki put budem ovako oduševljena. Navijam za Klan production i jedva čekam da beremo nove plodove.
Ja sam oduševljena činjenicom da u Srbiji postoje ljudi koji će ovako nešto uraditi. Zbog njih pozorište živi, a za mene nema veće radosti. Potpuno objektivno preporučujem da pogledate ovu predstavu, sigurna sam da se nećete pokajati. Skoro dva sata zaista kvalitetnog smeha i zanimljive i fenomenalne glume. Komedija odiše dinamičnošću, prosto širi neku pozitivnu energiju. I inspiriše, što se može zaključiti po dužini ovog teksta.
Za sam kraj, napisaću samo da smo drugarica i ja nakon predstave odlučile da definitivno ponovo pogledamo čim se ukaže prilika. Bolja ocena od te, po mom skromnom mišljenju, ne postoji.
Do sledećeg smeha,
Vaša Vještica!
Festival prvoizvedenih predstava u Aleksincu je prvi put održan 2012. godine. Tada sam krenula na fakultet, pa te i sledeće godine, nažalost, nisam prisustvovala samom Festivalu, ali sam pratila dešavanja putem društvenih mreža, koliko je to moglo biti reprezentativno tada. Iz tih izvora sam saznala da su prvi i drugi Festival bili vrlo uspešni, a trećem sam već i sama prisustvovala, pa sam se mogla uveriti da je to zaista jedan veličanstveni događaj. Potrudiću se da napišem par reči o prethodnom festivalu, a već u ponedeljak, 16. novembra, počinje 4. Festival PIP u Aleksincu. Ako se po jutru (najavama) dan poznaje, ove godine je pred nama prilično, prilično jak repertoar, sasvim u skladu sa razvitkom samog Festivala, i to uzlaznom putanjom.
Prvi umetnički direktor Festivala bio je pokojni Duka Jovanović. Naišla sam na informaciju da je ovogodišnji repertoar izabrao upravo on pred smrt, na proleće ove godine. Ostavio je za sobom amanet, a ja uopšte ne sumnjam da će novi umetnički direktor, gospodin Toma Trifunović taj posao odraditi besprekorno.
Aleksinac je jedan gradić na jugu Srbije, malo mesto, velikog srca. Od malena sam prisustvovala dešavanjima u Centru za kulturu – predstavama, koncertima i filmskim projekcijama i zaista, nije se dešavalo da me iznevere. I sama sam glumila u školskim predstavama na toj velikoj sceni malog grada i moram priznati da mi je uvek bilo zadovoljstvo da stanem na pozornicu i izgovaram replike. Biće mi čast da se jednom u budućnosti ponovo popnem na pozornicu i govorim pred mojim sugrađanima (što i nije nemoguće s obzirom na profesiju koju sam odabrala). Kada sam čula da će se u Aleksincu održati prvi Festival prvoizvedenih predstava, moja želja je bila da to zaživi. To se i dogodilo i ja zaista ne umem ovde rečima da iskažem koliko sam ponosna na Centar za kulturu i umetnost u Aleksincu! Ponosna sam na organizatore Festivala, na ljude čija imena, nažalost, ne znam, ali znam da se svake godine lavovski bore da sve protekne u najboljem redu i svake godine su sve uspešniji! Hvala Vam što nam pružate jedan ovako grandiozan događaj!
Na III Festivalu je bilo šest predstava – ja sam sticajem okolnosti gledala samo tri – Slavna Florens, Zeleni zraci i Bizarno. Od prijatelja sam čula da je predstava Tektonika osećanja bila neverovatno dobra. Predstava Slavna Florens je otvorila III Festival i malo je reći da sam bila oduševljena. Maestralna Gorica Popović je dobila i specijalnu nagradu, a njene mlade kolege, Tamara Dragičević i Ivan Mihailović, su pokazali koliko vredi ulagati u mlade glumce u Srbiji. Svoje uloge su izneli rame uz rame sa divom Goricom Popović, a to je svakako veliki uspeh. Druge festivalske večeri na sceni pozorišta u Aleksincu odigrana je predstava Zeleni zraci u režiji Milice Kralj. Moram priznati da sam bila vrlo skeptična jer sam već u Nišu gledala predstavu Svet koju je ona režirala i tada mi se to nije dopalo. Ovog puta me je, međutim, oborila s nogu. Dugo nakon predstave sam bila pod utiskom. Tematika Majskog prevrata nije šturo i koncizno obrađena, već vrlo detaljno, razumljivo, pa čak i poetično. Glumica Isidora Rajković, koja u toj predstavi tumači ulogu Drage Mašin, me je oduševila svojom lepotom, ali i zavidnim glumačkim talentom. Sama činjenica da je u pitanju Knjaževsko-srpski teatar, jedan od najstarijih u Srbiji, govori o visokom kvalitetu same predstave. Treća predstava koju sam gledala, a odigrana je pete večeri festivala bila je predstava Bizarno. U režiji Snežane Tršić, a po tekstu Željka Hubača, ova predstava je zaista izazvala jedan bizaran osećaj u svakom od tada prisutnih gledalaca. Izvanredna glumačka ekipa, prisna tematika i kvalitet predstave doveli su do toga da ova predstava ponese nagradu publike – po mom mišljenju, sasvim zasluženo. Za ovu predstavu je zaista potreban jak želudac, ali definitivno vredi pogledati zbog same poente koja i nije baš tako lako shvatljiva. Nakon svake od izvedenih predstava, održavani su razgovori sa glumcima i rediteljima i moram priznati da mi je baš žao što nisam prisustvovala.
Ovo je kratki osvrt na prethodni Festival PIP u Aleksincu iz mog skromnog ugla. Žao mi je što nisam bila u prilici da pogledam sve predstave, a ove godine će situacija biti vrlo slična. Zbog obaveza i nekih drugih poteškoća, moći ću da gledam samo četiri predstave i možda uspem, ukoliko mi obaveze dozvole, da prisustvujem i poslednjoj večeri festivala. REPERTOAR možete pogledati klikom OVDE. Pozivam sugrađane da zajedno prisustvujemo ovom događaju, a ja obećavam da ćete nakon svake Festivalske večeri kojima ću prisustvovati moći da pročitate moje utiske ovde na blogu, a ukoliko uspem da prisustvujem razgovorima nakon predstava, obećavam da ću vam utiske preneti u celosti! Ja prosto ne znam na koji način i kom svojstvu bih ja mogla da prisustvujem tim razgovorima, ali volela bih da zbog ovog bloga i same moje profesije, s obzirom na to da sam student srpskog jezika i književnosti čujem šta sami glumci imaju da kažu, ali duboko verujem da će i velikim imenima koja će ove godine zaigrati na pozornici našeg pozorišta biti čast da igraju pred aleksinačkom publikom. Ponosna sam na naš mali grad velikog srca.
Vaša Vještica!
Priče jedne veštice 