V Festival PIP, predstava “Julije Cezar”, 27.11.2016.

Dajte mi reči vredne za izgovoriti na sceni, reče jedan mudar čovek u toku razgovora nakon predstave Voz u utorak, 22.11.2016. godine. Sergej Trifunović je tada još i dodao da je mislio na Šekspira, Gogolja, Dostojevskog. A onda mu je Kokan Mladenović dao reči vredne za izgovoriti na pozorišnoj sceni. U razgovoru sa prijateljem nakon predstave Julije Cezar, odigrane u čast nagrađenih na V Festivalu PIP, zaključili smo da je dar što smo velikog Sergeja Trifunovića videli na pozorišnoj sceni. Pored njega, u predstavi rađenoj u koprodukciji Budva Grad teatra, Centra za kulturu i umetnost Svilajnac i Somborskog pozorišta, igrali su i Branislav Trifunović, Saša Torlaković, Marko Marković, Jelena Minić i Irena Popović.

Volim način na koji Kokan Mladenović pristupa drami uopšte i pozorištu kao izrazu sopstvene mudrosti. Volim njegov izraz, njegov trud da na potpuno jedan alegorijski način skrene pažnju i pokuša da otvori oči onima kojima su odavno zatvorene, zamagljene. Poruke koje on svojom neprikosnovenom režijom šalje jesu one koje se moraju daleko čuti. Samo ih treba razumeti. Ono što me posebno oduševljava jeste Mladenovićeva moć da odabere tako dobru i moćnu muziku koja će u svakom momentu pratiti sam tok režije.

Iako nikada ne bih mogla da kažem da mi je baš jedan pisac omiljen, svakako bih među omiljene pisce uvek svrstala velikog Šekspira. O njegovim rečima je zaista suvišno govoriti – to su reči koje će uvek biti vredne i uvek će morati da se čuju. Meni se dopada ovakav Mladenovićev pristup jednom od najvećih Šekspirovih dela. Adaptacija teksta je jedna posebna alegorija na vreme u kom naši umetnici stvaraju predstavu i trude se da ožive možda malo zaboravljene misli. Uz to, aluzija na JEDNOG ČOVEKA u čijim su rukama svi konci je meni apsolutno i potpuno jasna, a pritom i sasvim na mestu.

Scenski pokret i sama scenografija urađeni su sasvim smisleno u odnosu na adaptaciju samog teksta i smatram da ona u scenografiji, zapravo, i leži. Crne toge predstavljaju jedno novo, mračno doba u kom se trenutno nalazimo. Ne samo mi, već čitav svet. Moraće mnogo toga da se promeni ne bi li toge ponovo postale bele. Prirodnost samih glumaca, njihova rečitost u scenama kada izlaze iz Šekspirovih likova, nešto je što se mora doživeti, ne samo videti ili čuti. Zato smatram da je jako važno razumetu da je pozorišna predstava ovde i sada, da se takva više nikada neće odigrati, niti je ikada bila odigrana u toj formi. I zato moja ljubav prema pozorištu nikada ne može prestati.Ja ne mogu rečima opisati moje oduševljenje ovom predstavom, ali kada se genijalni ljudi udruže, tu se greške ni ne potkradaju.

Mi moramo shvatiti da je svaka predstava odigrana na ovom Festivalu prvoizvedenih predstava u Aleksincu dar publici koja voli pozorište. Ne mogu i neću se truditi da shvatim zlurade i ružne komentare kojih je bilo, moram priznati malo, ali sam čula i bilo ih je. Smatram da su odraz malograđanštine koja ne razume koncept pozorišta. A upravo iz tog razloga, zato što su tu da budu viđeni i uslikani, smatram da ne treba jednu reč da progovre, da ne kaljaju uzvišenu pozorišnu umetnost.

Sama organizacija Festivala prvoizvedenih predstava u Aleksincu je ove godine svoj trud i rad podigla na jedan viši nivo. Ozbiljno dobre predstave, ansambli i pozorišta iz cele Srbije bili su naši gosti i prosto niko nije imao zamerku, a trudila sam se svake večeri pitam nekog od gostiju kako im se sviđa kod nas i mogu vam reći da su svi imali samo reči hvale. Smatram da je ovaj Festival jako važan za naš grad, da polako postajemo grad uz čije će ime asocijacija biti pozorište i ja se radujem zbog toga. Zamerila bih samo vodećim medijima u Srbiji što Festival prvoizvedenih predstava nisu propratili u onoj meri u kojoj bih ja volela da jesu. Na kraju, u državi u kakvoj živimo, to me uopšte ne čudi i to je tužno. Ipak, ovaj Festival u mojim očima zaista predstavlja jednu svetlu tačku u mraku u kom živimo.

Vaša Vještica

“Beton mahala”, VII veče, Festival PIP, 2015.

Predstava “Beton mahala” je najavljivana kao najintrigantnija predstava sezone. Večeras je u Aleksincu izvedena u čast nagrađenih na Festivalu PIP. Još nakon premijere ove predstave u Novom Pazaru, pročitala sam da je zabranjena bez ikakvog obrazloženja. Ono što smo večeras nekoliko puta čuli jeste upravo to da, baviti se umetnošću, posebno pozorišnom, u ovo vreme u kom živimo zahteva ogromnu hrabrost. Ja sam jedna od hrabrih. Mene kao magnet vuku takve stvari. Sve što nekome u Srbiji iz nekog razloga smeta, meni je potpuno razumljivo jer sam jedna od onih kojima vid nije zamagljen.

Pre početka predstave, predstavnici Centra za kulturu i umetnost u Aleksincu su uručili nagrade žirija. Dr Milivoje Mlađenović je pročitao i obrazložio odluku žirija i naglasio da su sve odlučili jednoglasno. Ja mogu reći da se sa nagradama žirija u potpunosti slažem (vrlo sam objektivna) i verujem da bih i ja isto tako glasala.

Nagradu “Dušan Duka Jovanović” za najboljeg mladog glumca/glumicu dobila je glumica Anja Alač za ulogu Sare u predstavi “Moj sin samo malo sporije hoda”.

FOTOGRAFIJA PREUZETA SA FEJSBUK STRANICE FESTIVAL PIP.

Nagradu za najbolju žensku ulogu dobila je glumica Vesna Čipčić za ulogu Ane u predstavi “Moj sin samo malo sporije hoda”.

FOTOGRAFIJA PREUZETA SA FEJSBUK STRANICE FESTIVAL PIP.

Nagradu za najbolju mušku ulogu dobio je glumac Saša Torlaković za ulogu Živote Cvijovića u predstavi “Doktor Nušić”.

FOTOGRAFIJA PREUZETA SA FEJSBUK STRANICE FESTIVAL PIP.

Nagradu za najbolju režiju dobio je Kokan Mladenović za predstavu “Doktor Nušić”.

FOTOGRAFIJA PREUZETA SA FEJSBUK STRANICE FESTIVAL PIP.

Nagradu za najbolju predstavu u celini dobila je predstava “Doktor Nušić”.

I nagradu koja je možda i najvažnija na Festivalu prvoizvedenih predstava, nagradu za najbolji dramski tekst dobio je Ivor Martinić. On je, inače, večeras došao u Aleksinac iz Zagreba da primi nagradu, što samo govori o važnosti jednog ovakvog festivala. Ja sam ponosna na moj grad, a malo više na Centar za kulturu i umetnost u Aleksincu!

Dobitnik povelje za doprinos savremenoj srpskoj drami je Ljubomir Simović koji iz zdravstvenih razloga nije mogao prisustvovati dodeli večeras, ali je poslao pismo u kom se zahvaljuje na nagradi. Ne bih da parafraziram, nisam sigurna da ću reći tačno, ali dozvoliću sebi da vam kažem da su mi njegove reči bile prilično inspirativne. I ponovo sam ponosna na moj grad.

Nagradu publike za najbolju predstavu na Festivalu dobila je predstava “Moj sin samo malo sporije hoda”, a reditelj Predrag Stojmenović je došao da je preuzme.

No, da se vratimo na revijalni deo i ono što smo večeras videli. Mogu slobodno reći da nam je prilika zlatna. Ukucajte samo u Google pretragu “Beton mahala” i pogledajte samo naslove koji će izaći. Izlazeći iz sale, čula sam neverovatno dobre komentare, a ljudi koje sam srela i onako ih u prolazu pitala kako im se dopalo, imali su samo reči hvale. Mnogi od njih su mi rekli da su jedva zadržali suze, a i ja sam se na momente borila sa sopstvenom empatijom. Predstavu je radila pozorišna trupa “Joj, evo ih ovi” iz Novog Pazara i reč je o mladim ljudima koji su i sami uradili tekst. Dramaturg je Branislav Nedić, a reditelji su Branislav Trifunović i Rifat Rifatović. Ne znam za vas, ali ja kada vidim ime nekog od Trifunovića, odmah znam da je reč o nečemu što me nikako neće razočarati, o nečemu što ima smisla. Trifunoviće treba razumeti, a ako to uspete, onda ste na dobrom putu.

FOTOGRAFIJA PREUZETA SA GOOGLE PRETRAGE.

Trupu čine šest Bošnjaka i dvoje Srba i predstava je strukturno takva da nam u različitim situacijama predstavljaju život u Novom Pazaru. Uopšte ne sumnjam da su inspirisani autentičnim događajima. Poruka je vrlo jasna, a na samom kraju je i bez uvijanja iznesu – Neću da živim u gradu kom je potrebna ovakva predstava! Otvorili su mnogo pitanja, a cilj im je isti – da odgovor na ta pitanja bude prihvatljiv. Uvek sam govorila da je lepota upravo u različitosti. Ovi mladi ljudi su u jednoj pasivnoj generaciji izabrali aktivnost! Žele da se izbore za razumevanje, za jednakost, a u njihovoj borbi jedino oružje je umetnost. Oduševljena sam i duboko dirnuta njihovom ludačkom hrabrošću. Nakon predstave sam se sasvim slučajno našla vrlo blizu garderobe i čula ih kako se raduju što mi je samo dokazalo koliko njima svako izvođenje znači. I treba da se raduju, i treba da budu ponosni na ono što su uradili! Ja bih bila najponosnija da sam deo jedne takve družine. Ovo je bio pravi umetnički krik mladih, jedno osvešćavanje, s obzirom na to da se dubinsko značenje vrlo lako može transponovati na neke druge situacije.

Ono što je vrlo upečatljivo jeste to što se sve svodi na scenski pokret, na glumačko umeće ovih mladih ljudi. Kostima nema, odnosno svi su obučeni u iste dukseve i samo svojim glumačkim umećem nam pokazuju o kakvim je situacijama reč i šta žele da nam predstave. A u tome su i više nego odlični. Ja se iskreno nadam da su upravo ovi mladi ljudi budućnost srpskog glumišta!

Pošto sam na sve oko sebe ponosna, moram da napišem da sam malo ponosna i na sebe. Uživala sam pišući vam o Festivalu i nadam se da sam uspela da vam na pravi način predstavim sve ono što sam videla. Mnogo toga sam naučila i zaista, želela bih da se zahvalim organizatorima Festivala. Hvala vam što održavate grad živim. Kao što je i večeras nekoliko puta ponovljeno, Aleksinac je ove nedelje bio prestonica pozorišta, a ja ne mogu da opišem koliko sam srećna zbog toga.

Festival je zvanično zatvorila glumica Vesna Čipčić jednim vrlo inspirativnim govorom.

Ponavljam, i ponoviću i sto puta ako treba – PONOSNA SAM NA MOJ GRAD, PONOSNA SAM NA CENTAR ZA KULTURU I UMETNOST U ALEKSINCU, PONOSNA SAM NA GRADSKO POZORIŠTE “TEATAR 91” U ALEKSINCU. U pitanju je jedna ozbiljna ekipa i ja se nadam da se družimo i sledeće godine na Festivalu, a i do tada. A ono što je najvažnije, i Dušan Duka Jovanović je ponosan na vas, sigurna sam!

Vaša Vještica