V Festival PIP, predstava “Julije Cezar”, 27.11.2016.

Dajte mi reči vredne za izgovoriti na sceni, reče jedan mudar čovek u toku razgovora nakon predstave Voz u utorak, 22.11.2016. godine. Sergej Trifunović je tada još i dodao da je mislio na Šekspira, Gogolja, Dostojevskog. A onda mu je Kokan Mladenović dao reči vredne za izgovoriti na pozorišnoj sceni. U razgovoru sa prijateljem nakon predstave Julije Cezar, odigrane u čast nagrađenih na V Festivalu PIP, zaključili smo da je dar što smo velikog Sergeja Trifunovića videli na pozorišnoj sceni. Pored njega, u predstavi rađenoj u koprodukciji Budva Grad teatra, Centra za kulturu i umetnost Svilajnac i Somborskog pozorišta, igrali su i Branislav Trifunović, Saša Torlaković, Marko Marković, Jelena Minić i Irena Popović.

Volim način na koji Kokan Mladenović pristupa drami uopšte i pozorištu kao izrazu sopstvene mudrosti. Volim njegov izraz, njegov trud da na potpuno jedan alegorijski način skrene pažnju i pokuša da otvori oči onima kojima su odavno zatvorene, zamagljene. Poruke koje on svojom neprikosnovenom režijom šalje jesu one koje se moraju daleko čuti. Samo ih treba razumeti. Ono što me posebno oduševljava jeste Mladenovićeva moć da odabere tako dobru i moćnu muziku koja će u svakom momentu pratiti sam tok režije.

Iako nikada ne bih mogla da kažem da mi je baš jedan pisac omiljen, svakako bih među omiljene pisce uvek svrstala velikog Šekspira. O njegovim rečima je zaista suvišno govoriti – to su reči koje će uvek biti vredne i uvek će morati da se čuju. Meni se dopada ovakav Mladenovićev pristup jednom od najvećih Šekspirovih dela. Adaptacija teksta je jedna posebna alegorija na vreme u kom naši umetnici stvaraju predstavu i trude se da ožive možda malo zaboravljene misli. Uz to, aluzija na JEDNOG ČOVEKA u čijim su rukama svi konci je meni apsolutno i potpuno jasna, a pritom i sasvim na mestu.

Scenski pokret i sama scenografija urađeni su sasvim smisleno u odnosu na adaptaciju samog teksta i smatram da ona u scenografiji, zapravo, i leži. Crne toge predstavljaju jedno novo, mračno doba u kom se trenutno nalazimo. Ne samo mi, već čitav svet. Moraće mnogo toga da se promeni ne bi li toge ponovo postale bele. Prirodnost samih glumaca, njihova rečitost u scenama kada izlaze iz Šekspirovih likova, nešto je što se mora doživeti, ne samo videti ili čuti. Zato smatram da je jako važno razumetu da je pozorišna predstava ovde i sada, da se takva više nikada neće odigrati, niti je ikada bila odigrana u toj formi. I zato moja ljubav prema pozorištu nikada ne može prestati.Ja ne mogu rečima opisati moje oduševljenje ovom predstavom, ali kada se genijalni ljudi udruže, tu se greške ni ne potkradaju.

Mi moramo shvatiti da je svaka predstava odigrana na ovom Festivalu prvoizvedenih predstava u Aleksincu dar publici koja voli pozorište. Ne mogu i neću se truditi da shvatim zlurade i ružne komentare kojih je bilo, moram priznati malo, ali sam čula i bilo ih je. Smatram da su odraz malograđanštine koja ne razume koncept pozorišta. A upravo iz tog razloga, zato što su tu da budu viđeni i uslikani, smatram da ne treba jednu reč da progovre, da ne kaljaju uzvišenu pozorišnu umetnost.

Sama organizacija Festivala prvoizvedenih predstava u Aleksincu je ove godine svoj trud i rad podigla na jedan viši nivo. Ozbiljno dobre predstave, ansambli i pozorišta iz cele Srbije bili su naši gosti i prosto niko nije imao zamerku, a trudila sam se svake večeri pitam nekog od gostiju kako im se sviđa kod nas i mogu vam reći da su svi imali samo reči hvale. Smatram da je ovaj Festival jako važan za naš grad, da polako postajemo grad uz čije će ime asocijacija biti pozorište i ja se radujem zbog toga. Zamerila bih samo vodećim medijima u Srbiji što Festival prvoizvedenih predstava nisu propratili u onoj meri u kojoj bih ja volela da jesu. Na kraju, u državi u kakvoj živimo, to me uopšte ne čudi i to je tužno. Ipak, ovaj Festival u mojim očima zaista predstavlja jednu svetlu tačku u mraku u kom živimo.

Vaša Vještica

V Festival PIP, predstava “Valjevska bolnica”, 25.11.2016.

Valjevska bolnica je četvrta odigrana predstava u takmičarskom delu V Festivala prvoizvedenih predstava. Tekst Dobice Ćosića, odnosno treću knjigu iz ciklusa Vreme smrti – Valjevska bolnica, dramatizovao je Branislav Nedić, a režirao Slavenko Saletović. Ova predstava rađena je u koprodukciji Kruševačkog pozorišta, Centra za kulturu Vuk Karadžć u Loznici i Fakulteta umetnosti Univerziteta u Prištini. Glumačka postava broji čak 19 članova, a to su: Marko Živić, Biljana Nikolić, Dejan Cicmilović, Milica Tomašević, Nebojša Vranić, Nenad Stanojević, Bojan Veljović, Milan Popović, Uroš Milojević, Matija Ristić, Nikola Rakić, Jelena Orlović, Marija Vidaković, Nikola Pantović, Jovana Krstić, Milija Vuković, Predrag Milenković, Bogdan Milojević i Momčilo Radosavljević.

Ako se drame koje smo gledali prethodnih dana bave nekim apstraktnim problemima i otvaraju mnoštvo pitanja, ova drama je, pre svega, drama o čoveku od mesa i krvi, o njegovoj ljudskosti i njegovoj posvećenosti. U prvi plan izlazi lik doktora Mihajla Radića (Marko Živić) koji svojevoljno odlazi da spasi živote tamo gde je najpotrebnije. On uspeva da ubedi vojvodu Živojina Mišića (Milija Vuković) da žene mogu spasiti Srbiju. Veoma zanimljivi rediteljski postupci približavaju ovu priču publici. Najefektniji je možda motiv jabuke kojim predstava počinje i završava se.

Dominantni ženski likovi Olge i Milene Katić, koje maestralno tumače Biljana Nikolić i Milica Tomašević, potkrepljuju insistiranje Mihajla Radića da žene mogu spasiti Srbiju. Uvek je poseban zadatak igrati istorijske ličnosti, a Ćosićevi likovi su upravo realni likovi koji su svoje živote uglavnom dali ne bi li spasili svoju državu. Verujem da je ovim glumcima to pričinjavalo i zadovoljstvo, ali i neku vrstu odgovornosti. Zbog toga ne mogu da ne pohvalim posebno mlade glumce sa prištinske akademije. Igranje jedne ovako glumački zahtevne predstave za njih je samo jedno veliko iskustvo na samom početku glumačke karijere. Ja sa nesptrpljenjem čekam da ih ponovo vidim u pozorištu.

Meni se zaista dopada ovakva dramatizacija Ćosićevog romana. Predstava je vrlo efektna, protkana opipljivom emocijom i stalno prisutnim saosećanjem sa likovima. Možda sam malo stručno pristrasna, ali s obzirom na to da je ovo festival na kom je akcenat na samom tekstu, ovaj tekst mi se zaista čini najpotpunijim. Kada bih ja odlučivala o dodeli nagrade, mnogo bih se dvoumila između teksta predstave Voz i teksta predstave Valjevska bolnica. Takođe, Kruševačko pozorište uvek iznedri fenomenalne predstave, a pojačanje maičnog ansambla mladim glumcima sa prištinskog univerziteta je jedna nepobediva kombinacija.

Preostaje nam da pogledamo još i predstavu Gde je nestao Harms Narodnog pozorišta u Nišu, a onda će i publika moći da donese svoj sud.

Vaša Vještica

V Festival PIP, predstava “Moje dete”, 23.11.2016.

Na drugoj takmičarskoj večeri Festivala prvoizvedenih predstava u Aleksincu smo gledali predstavu Moje dete u izvođenju Beogradskog dramskog pozorišta, po tekstu Stojana Srdića i u režiji Ane Đorđević. Uloge su poverene izvanrednim glumcima: Andreju Šepetkovskom, Jovani Gavrilović, Ivani Nikolić, Vladanu Miliću, Jelisaveti Orašanin i Mladenu Sovilju. Ova drama je zaista oslikala ono nepisano pravilo da jedna dobra drama mora sadržati i elemente komedije i elemente tragedije. Kad god sam pustila suzu, neverovatno jezičko poigravanje vratilo mi je osmeh na lice, makar na sekund. Nikako to nije bio radostan osmeh, već upravo onaj koji svi dobro poznajemo, onaj osmeh koji se na licu iscrta kada ni suze nisu dovoljne.

Ova priča, kako je i sam pisac Stojan Srdić rekao, nastala je na vrlo poseban način. Naime, tu bol koju tekst nosi, sam pisac je u sebi čuvao čitavih deset godina, a tek onda zabeležio. Sreo je jednu Romkinju od svega 12 ili 13 godina sa bebom u naručju. Iz priče je saznao da je reč o njenom detetu, a onda mu je ispričala strahote kroz koje prolaze romska deca. Realistični, suvi elementi u ovoj drami su ono što čini njen kostur. Izvanredna gluma ansambla BDP-a je ono što je upotpunjuje.

Smatram da se o ovakvom položaju Roma u Srbiji ne govori na pravi način, da je to jedna tabu tema koju svi zaobilaze. Ja ne bih znala kako da se izjasnim da nisam pogledala ovaj komad. Na specifičan način, ova drama otvara oči. Publika je svedok svih traumatičnih i strašnih situacija kroz koje prolaze Romkinje, posebno dok su deca, a pisac pokušava da jednu neiskvarenu dušu iščupa iz te nezdrave okoline i u tome uspeva pored svih nedaća na koje Romi nailaze u susretu sa razičitim institucijama.

Ono što je meni stručno bilo jako zanimljivo jeste sam jezik. U čitavoj predstavi glumci govore jednim vidno romski obojenim jezikom. Moć samih glumaca da svoj govor transformišu na taj način je nešto što uopšte ne treba komentarisati, ali ono što je ovde ključno jeste činjenica da oni na taj način prenose taj romski duh, a ne karikiraju niti im se dešava da skliznu u banalnost, pa čak i političku nekorektnost, toliko spominjanu. Glumci svoje likove iznose fenomenalno u svakom smislu.

Ukoliko volite aktivno pozorište, dramu koja budi svest i govori o neprilikama koje se moramo truditi ispraviti onda vam svakako preporučujem da predstavu pogledate. Predstava je na repertoaru Beogradskog dramskog pozorišta, a posebno moram pohvaliti ovo pozorište, odnosno samog upravnika Slobodana Ćustića, koji svoj ansambl prati na svakom festivalu. Za mene je to oličenje odgovornosti i posvećenosti poslu, a takvih ljudi je zaista malo.

Vaša Vještica

V Festival PIP, predstava “Voz”, 22.11.2016.

Mislim da bi svakako suvišno bilo spominjati ponovo, ali ja prosto moram da naglasim koliko sam ponosna na moj grad. Aleksinac polako dobija jedan festival, jedan ozbiljan festival za koji se uporno traži karta više i koji će veoma uskoro, nadam se, prerasti u jedan pozorišni prestiž, iako sam sigurna da jednoj određenoj meri itekako to već jeste.

U Aleksincu je večeras, 22. novembra 2016. godine, otvoren peti pozorišni Festival prvoizvedenih predstava. Sada već tradicionalno, pre prve predstave, otvorena je izložba fotografija Marka Miladinovića. Fotografije koje su izložene u čitavom Centru za kulturu i umetnost su uslikane na prethodna četiri festivala. Ja jedva čekam da pogledam i ovogodišnje fotografije kakve samo umetnik poput Miladinovića može uslikati. Čovek prosto ima dar za momenat. Prva predstava, izvedena u takmičarskom delu festivala, bila je predstava Voz Zvezdara teatra u kojoj su igrali Voja Brajović i Sergej Trifunović. Tekst Kormaka Makartija videli smo u maestralnoj režiji Voje Brajovića. Za jednu ovakvu sredinu, za publiku željnu dobrog teksta, ova predstava je svojevrsan poklon.

Kada čujete ova imena, imena vanserijskih glumaca, ne može da vas ne zaintrigira šta je ono što ćete moći da vidite na sceni. Kao neko ko se detaljno bavi i tekstom, na predstavu sam otišla potkovana – pronašla sam dramu i pročitala je i pogledala sam film The Sunset Limited, koji je 2011. u saradnji sa televizijom HBO radio Tomi Li Džouns. Nakon odgledane predstave, ja imam tri različita doživljaja i pred sobom tri različite interpretacije jednog teksta.

Ono što se meni najviše dopalo u ovoj režiji jeste taj momenat dinamičnosti. Prvi put sam prisustvovala predstavi gde je publika aktivni učesnik radnje, gde je publika treći lik u drami. I to je ono što ovaj pozorišni komad čini autentičnim, to je možda i najznačajnije za samo razumevanje ovog teksta. Meni je taj prisan odnos sa publikom odgovarao. Kako je i sam Voja Brajović rekao, ta neprimetna režija, ona koja se ne vidi je zapravo najbolja i ja se sa tim zaista mogu samo biti saglasna.

O samom žanru bih mogla mnogo toga napisati. U suštini, nisam znala kako da sopstvene misli složim, s obzirom na to da drama obiluje različitim elementima, a onda je u toku razgovora nakon predstave Sergej Trifunović izgovorio jednu kovanicu koju bi svakako trebalo uvrstiti u RMS, a to je teozofska drama. Najdominantniji elementi u ovoj drami zaista jesu teologija i filozofija, stoga sam sigurna da su pravi ljudi večeras u našem pozorištu uživali. Ukoliko ste željni jedne kvalitetne, teozofske rasprave, onda je prava predstava za vas i od srca vam preporučujem da uživate u ovom izvanrednom tekstu, a i u još izvanrednijoj režiji. Predstava nimalo nije laka, a kako sam Trufunović reče, počinje  upravo onda kada se zavesa spusti.

Nakon predstave, predsednik žirija Milivoje Mlađenović je zvanično otvorio peti Festival prvoizvedenih predstava u Aleksincu, a učenice Aleksinačke gimnazije su dodelile diplome za glumca večeri obojici izvanrednih umetnika. U tome je i čar same predstave – sve vreme si na nekoj sredini, između Crnog i Belog, tek pomalo nagneš ka nekoj strani, ali se vrlo brzo vratiš u početni položaj i tu svakako ostaješ.

Vaša Vještica

V Festival prvoizvedenih predstava u Aleksincu – program

Zadovoljstvo mi je i velika čast što ću ovogodišnji festival propratiti sa vama, podeliti moje utiske i razmišljanja. Prošlogodišnji Festival PIP je za mene predstavljao jedno jako važno iskustvo – uspela sam da spoznam sopstvene mogućnosti i shvatim kom poslu zapravo moje srce pripada i čime želim da se bavim u budućnosti.

Za ovogodišnji festival volim da kažem da je svojevrsni, mali jubilej, s obzirom na to da je peti po redu koji se održava u Aleksincu. Tomislav Trifunović, glumac i selektor predstava za Festival PIP, odabrao je vešto pet predstava za takmičarski deo i jednu, fenomenalnu za revijalni deo.

Novembarski favoriti, 2015.

Znate koliko volim oktobar? Mislila sam da isto toliko ne volim novembar. Ovaj novembar se potrudio da mi postane omiljeni mesec u godini. Svaki put kad sam pomislila da je to to, da bolje ne može, pokazalo se da može. U jednom hladnom, tmurnom mesecu ja sam uspela da napunim baterije i spremim se za sledeća dva meseca kada ću poželeti da me nema. Sa decembrom rat za moju ambiciju počinje, navijajte da izađem kao pobednik!

1. Bloglovin’

Fotografija preuzeta sa Google pretrage.

U ovom mesecu sam se pridružila sajtu Bloglovin’ i tamo pronašla neke odlične blogove koje svakodnevno posećujem. Neću ih nabrajati ovde – pratiću ih još neko vreme, a onda ću vam predstaviti ovde jedan po jedan. Svakako, mislim da je ovo odličan sajt gde se mi blogeri međusobno možemo pratiti. Još uvek se upoznajem sa svim mogućnostima koje sajt nudi, ali za početak mi se baš sviđa.

2. Serija Crazy ex-girlfriend

Fotografija preuzeta sa Google pretrage.

Ovo je serija koja je počela da se emituje tek ove godine, dakle u toku je prva sezona. Rebeka ima neverovatno dobar posao u Njujorku, čeka je unapređenje, zarađuje nenormalno dobro – i seli se u Vest Kovinu, pronalazi znatno manje plaćen posao i traži svoju sreću. Prava je slučajnost to što tamo živi njen bivši momak, koga ona uopšte više ne voli i ne, nije se zbog njega tamo preselila! U pitanju je jedna toliko opuštajuća komedija, Rebeka je zabavna, a i ostali likovi. Provlače se muzičke sekvence koje su mi u početku bile čudne, ali sam se kasnije i navikla na njih. Ako želite da se dobro zabavite, obavezno pogledajte seriju! Premijera epizode je u Americi ponedeljkom uveče, tako da već u utorak možete pronaći novu epizodu.

3. Doncafe 3 u 1 instant mix + poklon čaša

Fotografija preuzeta sa Google pretrage.

Ja sam zaljubljenik u dobru, tursku kafu. Instant kafe skoro da nisam ni pila, prosto mi nisu odgovarale, dok nisam probala Doncafe instant kafe! Već ste u mojim favoritima videli onu sa ukusom ruma, a ovog meseca moj favorit je definitivno instant mix paket koji sadrži 24 kesice instant kafe (6 sa ukusom ruma, 6 sa ukusom lešnika, 6 običnih 3 u 1, 6 kesica 2 u 1). Uz sve to dobija se i šolja za kafu, ali ona koju možeš da poneseš bilo gde! To je ono što me je, moram priznati, najviše oduševilo! Šolja nije prevelika, možeš da je poneseš gde poželiš, a pošto ja do fakulteta putujem pola sata najmanje, ovo mi baš odgovara da popijem prvu kafu i razbudim se do početka predavanja! Dok sam imala kesice iz paketa, čak sam i instant kafu pravila i nosila sa sobom i bila mi je odlična zamena za moju omiljenu, tursku kafu. Sada kuvam Doncafe Minas i uživam u dobroj kafi svakog dana!

4. Festival prvoizvedenih predstava u Aleksincu

Slika preuzeta sa zvanične Fejsbuk stranice Festivala PIP.

Nema potrebe ovo previše komentarisati, imate posebnu kategoriju sa tekstovima o Festivalu, pa pročitajte moje utiske. Za vreme Festivala sam uspela da naučim mnogo toga, da shvatim koji su moji prioriteti i da se setim koliko volim pozorište. Slušala sam divne ljude, govorili su i reditelji i glumci i teatrolozi i pisci da sam prosto potkovala sebe doooobrim informacijama i shvatila koliko još toga želim da saznam. Ja se već radujem Festivalu sledeće godine i nadam se da se družimo i tada!

5. Eva Braun

Čitajući “Drvo života” Kristine Kovač podsetila sam se ovog benda i od tada čine dobar deo moje svakodnevne plejliste. Muzika benda Eva Braun me prosto toliko inspiriše da bi svako komentarisanje bilo suvišno. Moj favorit je, gle čuda, pesma Odvedi me iz ovog grada. Sramota me je što sam zaboravila koliko je ovo dobar bend i koliko im je muzika odlična. S druge strane, možda je trebalo da malo porastem da bih uspela u potpunosti da razumem njihovu umetnost i da bi ova muzika mogla da probudi ove divne emocije u meni. Svakako, obećavam da nikada više neću zaboraviti na njih!

6. Longlasting Lipstick 14 Adorable Matt!

Fotografija preuzeta sa Google pretrage.

Ovog meseca sam na usnama najčešće imala upravo ovaj karmin. Zaista je dugotrajan, ne skida se brzo uopšte. Ja ga kombinujem sa malo tamnijom olovkom pa to baš fino izgleda. Kremast je, lepo se razmazuje i ne isušuje usne kao što to čine neki mat karmini. Ja sam zaljubljenik u crvenu boju, a ova nijansa mi odgovara bukvalno za sve prilike!

Eto, mojih pet skromnih favorita. Nadam se da ćete i vi uživati u ovim stvarima kao što sam i ja. Za sam kraj, poruka je da slušate dobru muziku, pijete ukusnu kafu, opustite se uz dobru, televizijsku komediju i priuštite sebi uživanje u pozorištu.

Do sledećeg kuckanja,

Vaša Vještica!

 

 

“Beton mahala”, VII veče, Festival PIP, 2015.

Predstava “Beton mahala” je najavljivana kao najintrigantnija predstava sezone. Večeras je u Aleksincu izvedena u čast nagrađenih na Festivalu PIP. Još nakon premijere ove predstave u Novom Pazaru, pročitala sam da je zabranjena bez ikakvog obrazloženja. Ono što smo večeras nekoliko puta čuli jeste upravo to da, baviti se umetnošću, posebno pozorišnom, u ovo vreme u kom živimo zahteva ogromnu hrabrost. Ja sam jedna od hrabrih. Mene kao magnet vuku takve stvari. Sve što nekome u Srbiji iz nekog razloga smeta, meni je potpuno razumljivo jer sam jedna od onih kojima vid nije zamagljen.

Pre početka predstave, predstavnici Centra za kulturu i umetnost u Aleksincu su uručili nagrade žirija. Dr Milivoje Mlađenović je pročitao i obrazložio odluku žirija i naglasio da su sve odlučili jednoglasno. Ja mogu reći da se sa nagradama žirija u potpunosti slažem (vrlo sam objektivna) i verujem da bih i ja isto tako glasala.

Nagradu “Dušan Duka Jovanović” za najboljeg mladog glumca/glumicu dobila je glumica Anja Alač za ulogu Sare u predstavi “Moj sin samo malo sporije hoda”.

FOTOGRAFIJA PREUZETA SA FEJSBUK STRANICE FESTIVAL PIP.

Nagradu za najbolju žensku ulogu dobila je glumica Vesna Čipčić za ulogu Ane u predstavi “Moj sin samo malo sporije hoda”.

FOTOGRAFIJA PREUZETA SA FEJSBUK STRANICE FESTIVAL PIP.

Nagradu za najbolju mušku ulogu dobio je glumac Saša Torlaković za ulogu Živote Cvijovića u predstavi “Doktor Nušić”.

FOTOGRAFIJA PREUZETA SA FEJSBUK STRANICE FESTIVAL PIP.

Nagradu za najbolju režiju dobio je Kokan Mladenović za predstavu “Doktor Nušić”.

FOTOGRAFIJA PREUZETA SA FEJSBUK STRANICE FESTIVAL PIP.

Nagradu za najbolju predstavu u celini dobila je predstava “Doktor Nušić”.

I nagradu koja je možda i najvažnija na Festivalu prvoizvedenih predstava, nagradu za najbolji dramski tekst dobio je Ivor Martinić. On je, inače, večeras došao u Aleksinac iz Zagreba da primi nagradu, što samo govori o važnosti jednog ovakvog festivala. Ja sam ponosna na moj grad, a malo više na Centar za kulturu i umetnost u Aleksincu!

Dobitnik povelje za doprinos savremenoj srpskoj drami je Ljubomir Simović koji iz zdravstvenih razloga nije mogao prisustvovati dodeli večeras, ali je poslao pismo u kom se zahvaljuje na nagradi. Ne bih da parafraziram, nisam sigurna da ću reći tačno, ali dozvoliću sebi da vam kažem da su mi njegove reči bile prilično inspirativne. I ponovo sam ponosna na moj grad.

Nagradu publike za najbolju predstavu na Festivalu dobila je predstava “Moj sin samo malo sporije hoda”, a reditelj Predrag Stojmenović je došao da je preuzme.

No, da se vratimo na revijalni deo i ono što smo večeras videli. Mogu slobodno reći da nam je prilika zlatna. Ukucajte samo u Google pretragu “Beton mahala” i pogledajte samo naslove koji će izaći. Izlazeći iz sale, čula sam neverovatno dobre komentare, a ljudi koje sam srela i onako ih u prolazu pitala kako im se dopalo, imali su samo reči hvale. Mnogi od njih su mi rekli da su jedva zadržali suze, a i ja sam se na momente borila sa sopstvenom empatijom. Predstavu je radila pozorišna trupa “Joj, evo ih ovi” iz Novog Pazara i reč je o mladim ljudima koji su i sami uradili tekst. Dramaturg je Branislav Nedić, a reditelji su Branislav Trifunović i Rifat Rifatović. Ne znam za vas, ali ja kada vidim ime nekog od Trifunovića, odmah znam da je reč o nečemu što me nikako neće razočarati, o nečemu što ima smisla. Trifunoviće treba razumeti, a ako to uspete, onda ste na dobrom putu.

FOTOGRAFIJA PREUZETA SA GOOGLE PRETRAGE.

Trupu čine šest Bošnjaka i dvoje Srba i predstava je strukturno takva da nam u različitim situacijama predstavljaju život u Novom Pazaru. Uopšte ne sumnjam da su inspirisani autentičnim događajima. Poruka je vrlo jasna, a na samom kraju je i bez uvijanja iznesu – Neću da živim u gradu kom je potrebna ovakva predstava! Otvorili su mnogo pitanja, a cilj im je isti – da odgovor na ta pitanja bude prihvatljiv. Uvek sam govorila da je lepota upravo u različitosti. Ovi mladi ljudi su u jednoj pasivnoj generaciji izabrali aktivnost! Žele da se izbore za razumevanje, za jednakost, a u njihovoj borbi jedino oružje je umetnost. Oduševljena sam i duboko dirnuta njihovom ludačkom hrabrošću. Nakon predstave sam se sasvim slučajno našla vrlo blizu garderobe i čula ih kako se raduju što mi je samo dokazalo koliko njima svako izvođenje znači. I treba da se raduju, i treba da budu ponosni na ono što su uradili! Ja bih bila najponosnija da sam deo jedne takve družine. Ovo je bio pravi umetnički krik mladih, jedno osvešćavanje, s obzirom na to da se dubinsko značenje vrlo lako može transponovati na neke druge situacije.

Ono što je vrlo upečatljivo jeste to što se sve svodi na scenski pokret, na glumačko umeće ovih mladih ljudi. Kostima nema, odnosno svi su obučeni u iste dukseve i samo svojim glumačkim umećem nam pokazuju o kakvim je situacijama reč i šta žele da nam predstave. A u tome su i više nego odlični. Ja se iskreno nadam da su upravo ovi mladi ljudi budućnost srpskog glumišta!

Pošto sam na sve oko sebe ponosna, moram da napišem da sam malo ponosna i na sebe. Uživala sam pišući vam o Festivalu i nadam se da sam uspela da vam na pravi način predstavim sve ono što sam videla. Mnogo toga sam naučila i zaista, želela bih da se zahvalim organizatorima Festivala. Hvala vam što održavate grad živim. Kao što je i večeras nekoliko puta ponovljeno, Aleksinac je ove nedelje bio prestonica pozorišta, a ja ne mogu da opišem koliko sam srećna zbog toga.

Festival je zvanično zatvorila glumica Vesna Čipčić jednim vrlo inspirativnim govorom.

Ponavljam, i ponoviću i sto puta ako treba – PONOSNA SAM NA MOJ GRAD, PONOSNA SAM NA CENTAR ZA KULTURU I UMETNOST U ALEKSINCU, PONOSNA SAM NA GRADSKO POZORIŠTE “TEATAR 91” U ALEKSINCU. U pitanju je jedna ozbiljna ekipa i ja se nadam da se družimo i sledeće godine na Festivalu, a i do tada. A ono što je najvažnije, i Dušan Duka Jovanović je ponosan na vas, sigurna sam!

Vaša Vještica

“Moj sin samo malo sporije hoda”, V veče, Festival PIP, 2015.

Večeras sam ostala bez teksta, ali zaista. Pokušavam da skrojim koju rečenicu ovde, ali ne ide. Brišem slova, nekako mi nemaju smisla. Ono što sam ja doživela gledajući poslednju predstavu u takmičarskom delu IV Festivala PIP prosto ne mogu rečima da vam dočaram. Stoga, zadržaću to lično za sebe, a pisaću vam o onome što sam sama istumačila i onome što sam čula na konferenciji nakon predstave.

FOTOGRAFIJA PREUZETA SA FEJSBUK STRANICE FESTIVAL PIP.

Videli smo delo koje je napisao Ivor Martinić, a režirao Predrag Stojmenović. Kao i na svakoj takmičarskoj večeri, jedno umetničko delo. O glumi ovih ljudi, o Beogradskom dramskom pozorištu uopšte, bi zaista bilo suvišno i pretenciozno komentarisati. Mislim da smo svi bili svesni da su večeras pred nama stajala velika imena i ispružila nam nesebično svoje emocije kroz svoje likove. To, naravno, nikako ne umanjuje sve ono prethodno što smo videli. Moje lično mišljenje je da je Duka Jovanović za ovaj Festival načinio fenomenalnu selekciju i da sam imala papirić za glasanje, ne bih ga iskoristila. Ja prosto ne bih znala koju predstavu da izdvojim kao najbolju. Ja sam sve to iz neke druge perspektive posmatrala i tačno je, neka predstava mi se više dopala, neka manje, ali ja sam se bavila tumačenjem teksta, glume, pokreta, a u tom smislu su glumci, pisci tekstova i reditelji svake večeri bili i više nego odlični.

Predstava “Moj sin samo malo sporije hoda” govori o jednoj porodici. Kako je Predrag Stojmenović rekao, o porodici u kojoj je naglašen balkanski matrijarhat. Matrijarhat koji se suočava sa problemima koje često svesno ne umemo da prihvatimo, a nesvesno odavno već jesmo. Po mom mišljenju, srž predstave jeste lik majke, odnosno lik Mie koju tumači fenomenalna Milena Pavlović Čučilović. U njoj sam prepoznala moju majku. Ja sam neko ko se već 12 godina bori sa hroničnom bolešću. I već 12 godina sam drugačija. Srećom, moja porodica me nikada nije tretirala kao drugačiju, ali ne mogu da zamislim kako se moja majka osećala kada drugi to jesu. U ovom komadu se pred nama razvija lik Mie, odnosno odrasta, kako je i sama Milena Pavlović Čučilović rekla na konferenciji. Njena deca odrastaju, pa mora i ona sa njima. U početku je Mia neko ko vidno negira situaciju, neko ko je pod sopstvenom prisilom pozitivan. Kako vreme odmiče, tako rat koji ona vodi sama sa sobom sve više izlazi iz nje, a u trenutku kada ona dolazi do tačke kulminacije, tada i počinje da shvata da je ona odavno već sve prihvatila. Nakon predstave sam sa njom i porazgovarala i rekla joj da mi je drago što sam imala prilike da je vidim u ovoj ulozi i da ju je odlično iznela, a ona mi je rekla da je to svakako bio izazov.

Kada je reč o različitosti, na sceni se pojavljuju dva reprezentativna lika, a o jednom saznajemo samo iz teksta. Dva lika koja su na sceni jesu Miin sin Branko i Miina majka Ana. Branko, kog tumači Miloš Biković, je u kolicima i kako reditelj kaže, bori se sa distrofijom. On je odavno prihvatio svoju bolest i naučio da sa njom živi – potrebno je samo da još jedna kockica upadne na svoje mesto, a to je da i njegova majka Mia nauči sebe. Miina majka Ana, koju tumači grandiozna Vesna Čipčić, se bori sa demencijom. Tačnije, kako je i sama glumica rekla, ona je dementna u situacijama kada to hoće, a nije dementna onda kada to neće. Onaj koji je drugačiji, a o kome čujemo samo iz teksta, jeste sin Miine sestre Rite koju tumači odlična Milica Zarić. Upravo je Rita ta koja, čini se, najviše negira ono što zna, a zapravo najbolje ume da to i prihvati.

Ako već govorimo o ženskim ulogama koje su stub ovog komada, važno je spomenuti i lik Doris, Miine ćerke, koju tumači Jelisaveta Orašanin i lik njene drugarice Sare koju tumači mlada Anja Alač. Obe su svoje likove iznele na pravi način, u svakom momentu smo im verovali i to što su, čini mi se, njih dve i nosioci komičnog dela predstave je svakako ostavilo svoj pečat. Pored njih dve, za komiku je zadužena i baka Ana, naravno.

FOTOGRAFIJE PREUZETA SA GOOGLE PRETRAGE.

Ono što je mene zaintrigiralo jeste fotoaparat koji je stalno u Brankovim rukama, a na zidu stana, odnosno scenografiji, su okačene fotografije ove porodice. Zbog toga sam odlučila da na konferenciji postavim pitanje reditelju da li je baš fotografija Brankov beg od okoline. Na pitanje mi je odgovorio Miloš Biković objasnivši da se to može tumačiti na razne načine i da svakako nije pogrešno to posmatrati iz tog ugla. Dodao je da fotografije koje su okačene predstavljaju ličnu istoriju ove porodice, da su tu da načine muzej. I sam reditelj je to potvrdio i još rekao da kada porodica doživi krizu, tada beži u sećanja, a fotografije upravo to i predstavljaju. Taj beg svakako nije istinit, ali je ovoj porodici u trenutku spasonosan.

Iako je od samog početka sve slutilo na tragičan ishod, možda psihološki krah lika, komad ima srećan kraj i sve ono što je na momente tragično pada u vodu. Na samom kraju možemo da odahnemo.

Večerašnjom predstavom je završen takmičarski deo Festivala i moram priznati da mi je malo žao. Srećom, gledaćemo još dve predstave, sutra i prekosutra, u čast nagrađenih, a ja ih očekujem sa istim žarom kao i ove do večeras. Sutrašnju, “Kidaj od svoga brata” jer je u pitanju Gradsko pozorište “Teatar 91” Aleksinac, a u nedelju “Beoton mahala” zbog svega što sam o toj predstavi pročitala, a i reditelja Branislava Trifunovića i Rifata Rifatovića.

Vaša Vještica!

“Noć bogova”, III veče, Festival PIP, 2015.

Bogovi su sišli među ljude. Večeras su stali na pozornicu našeg velikog pozorišta u malom gradu. Očekivano, sala je bila preplavljena ljudima – činjenica da je bilo potrebno dodati pomoćna sedišta dovoljno govori o interesovanju za večerašnju predstavu. Iskreno, malo mi je žao što nije sala tako prepunjena i kada su neka druga pozorišta u pitanju, volela bih da jeste. Zaista, od prve večeri Festivala, predstave su toliko dobre da zaslužuju da se ova pomoćna sedišta postave i na balkonu!

FOTOGRAFIJA PREUZETA SA FEJSBUK STRANICE “RADIO ALEKSINAC”.

Ono što je najzanimljivije u vezi sa predstavom “Noć bogova” jeste njego žanrovsko (ne)određenje. U pitanju je jedna prava drama, sa elementima komedije, ali sa zapletom i raspletom koji definitivno pripadaju tragediji. Bilo je replika na koje se čitava sala grohotom smejala, ali je bilo evidentno koliko je taj smeh tragičan. Ako bih uporedila ono što smo videli večeras sa onim što smo videli na prvoj i drugoj večeri festivala, rekla bih da smo večeras bili mirni. Ovde je scenski i muzički efekat potpuno u senci (muzke, zapravo, uopšte nema, a scenografija je minimalistička), a u prvom planu jeste glumački efekat. To uopšte nije iznenađujuće – ja sam prva koja je od ovih glumačkih imena, mogu slobodno reći bogova srpskog glumišta – Vojina Ćetkovića, Nebojše Ilića i Dejana Lutkića – očekivala nešto nestvarno.

Malo mi je nezgodno sada da ređam ovde superlative, pomislićete da sam subjektivna. Ali, kako neko može biti subjektivan kada se pred njim dogodi pravo umetničko delo?

Na konferenciji nakon predstave, Vojin Ćetković je rekao da je motiv za ovu predstavu bilo to što su oni gladni pozorišta. Napomenuo je kako pozorišta u Beogradu godišnje dožive po dve premijere, što je jako malo. Rekao je i da je on sam probao da režira i glumi, ali da to prosto nije išlo jer nije mogao da se u isto vreme posveti i režiji i glumi. Istakao je i ono što je u samoj predstavi vidljivo – tu je lik umetnika, Molijera, lik jednog vladara, kralja Luja XIV i lik dvorske lude, odnosno vladara iz senke. Taj efektni rasplet je nešto što se može posmatrati kao odlična alegorija vremena u kom živimo. I sam Ćetković je rekao da su oni samo imenima likova vezani za epohu, ali da im je i pisac teksta rekao da ih to ne vezuje preterano za radnju. Ono što je simbolično jeste to što je i francuski pisac Molijer umro na sceni u spavaćici, a isto to se dešava i ovom Molijeru, čiji je kostim, takođe, spavaćica.

FOTOGRAFIJA PREUZETA SA FEJSBUK STRANICE “RADIO ALEKSINAC”.

Mene su fascinirala dva momenta – onaj kada likovi glume, odnosno momenat predstave u predstavi, i onaj momenat u raspletu kada otkrivamo ko drži konce u svojim rukama. Ponovo, ne bih mnogo otkrivala fabulu baš da biste mogli da uživate u predstavi kada je budete gledali, a premijera je bila skoro, tako da će izvođenja tek biti. Ono što je možda najvažniji motiv u predstavi jeste motiv prijateljstva. Šta onda kada shvatimo ko su pravi prijatelji? Prvi deo predstave je zaista tome i posvećen i na odličan način je prikazano (ne)prijateljstvo između tri potpuno suprotne ličnosti. Ono što se sve vreme provlači jeste želja jednog vladara, koji zaista može biti u ravni sa bogom, a jednako i pisac i dvorska luda, da bude običan čovek. Običan čovek, čovek od krvi i mesa, onaj koji ume da voli i voljen je je, zapravo. glavni lik ove drame.

Na kraju, pred nama su zaista bili obični ljudi. I u momentu kada su ih na konferenciji rečima uzidzali iznad svih, Dejan Lutkić je rekao da nema potrebe za tim, da sve glumce treba jednako posmatrati. Rekli su i da su baš u garderobi pričali o tome kako je ova predstava njima odlična glumačka vežba. Zintrigirali su nas rečima da su se u večerašnjem izvođenju dogodile neverovatne glumačke stvari koje oni sami nisu očekivali, ali koje su ih očarale. Ja mogu reći da publika to nije primetila i to je ono što ovu trojicu čini zaista bogovima.

Vaša Vještica!

“Doktor Nušić” – I veče, Festival PIP 2015.

Centar za kulturu i umetnost u Aleksincu je za mene uvek označavao nešto što želim, a još uvek tome nisam dorasla. Večeras sam dorasla. Večeras je Centar za kulturu i umetnost u Aleksincu postao prvi stepenik moje ambicije, a ja sam ostala bez teksta.

Večeras, 16. novembra 2015. godine, otvoren je četvrti Festival prvoizvedenih predstava u Aleksincu. Ne znam da li postoji noć kada sam bila ponosnija Aleksinčanka. Na samom početku je već bilo evidentno koliko je ovaj festival iz godine u godinu uspešniji, bogatiji. Pokušaću da budem objektivna, ali verujte mi, to će biti vrlo teško nakon OVAKVOG otvaranja Festivala.

Festival je otvorio predsednik žirija dr Milivoje Mlađenović (docent na Pedagoškom fakultetu u Somboru). U čast Dušana Duke Jovanovića, čoveka koji je vratio Festival i podario ga Aleksincu, idejnom tvorcu ove pozorišne manifestacije, govorio je umetnički direktor festivala Tomislav Trifunović. Priznaću, pustila sam suzu već na samom početku kratkog filma o Dukinom radu i životu. Žao mi je što nisam imala prilike da upoznam jednog takvog čoveka. Posmatrala sam i slušala ljude koji su govorili o njemu, a poznavali su ga. Zaigrale su im usne, a u glasu se čula seta i ljubav sa kojom su govorili. U vremenu kada je luksuz baviti se umetnošću, svi ovi ljudi su me večeras podstakli da stvaram, da podržim umetnost i da nikako ne odustajem od svojih ambicija.

 

Fotografija preuzeta sa zvanične Fejsbuk stranice Fesivala PIP.

Predstava koju smo gledali rađena je po tekstu Branislava Nušića, a u adaptaciji i režiji Kokana Mladenovića. U pitanju je komedija Doktor Nušić. Dobro smo upoznati sa komediografskim radom Branislava Nušića – često citiramo njegove komedije, a i pozivamo se na naslove istih. Da je njegova umetnost bezvremenska, znali smo odavno. Kokan Mladenović se potrudio da nam to još jednom dokaže. Ključni momenat, po mom skromnom mišljenju, a i kako je na konferenciji nakon predstave glumac Saša Torlaković i sam rekao jeste upravo stil igre en face. Glumci u svakom momentu govore publici i na taj način su uverljiviji, zapaženiji, čak i bolje shvaćeni. Dragana Bošković, koja je domaćin razgovora nakon predstava na Festivalu, je rekla kako je ona predstavu gledala bezbroj puta. Moram priznati da sam malčice ljubomorna na tu rečenicu. Ja bih ovo mogla da gledam bez prekida.

Fotografija preuzeta sa sajta story.rs.

Glumačka postava, odnosno glumci iz Kruševačkog i Narodnog pozorišta Sombor su bili i više nego na visini zadatka. Složiću se sa Draganom Bošković da predstava možda ne bi imala ovakav efekat da nisu ovi glumci u pitanju. Reč je o naizgled jednostavnoj, a vrlo kompleksnoj predstavi. Glumci izvode songove pod maskama, prezentuju nam Nušićeve likove i sve vreme su odlični. Posebno želim da istaknem već spomenute songove za koje je muziku radila Irena Popović, a tekstove, naravno, Marko Šelić Marčelo. Njegove tekstove odavno pratim i volim, a drago mi je što sam bila u prilici da ih večeras i čujem uz fenomenalni scenski pokret koji je delo Andree Kulešević. Mislim da su ti songovi upravo ono što modernizuje tradicionalnog Nušića i uz modifikacije u tekstu čini jedan umetnički mozaik.

Ako se po jutru dan poznaje – biće teško glasati u petak. Ne želim da otkrivam sadržaj predstave, ako ste čitali Nušića, a poznajete rad Kokana Mladenovića, znaćete šta da očekujete. Ono što sam ja, kao student srpskog jezika i književnosti, primetila jeste to da je Mladenović u potpunosti očuvao Nušićev komediografski postupak – predstavljanje normalne linije života, iskakanje sa iste, zatim vraćanje na istu, ali sa određenom labilnošću lika i bez mogućnosti da pretpostavimo u kom trenutku će on ponovo iskočiti sa te linije. Kada sam prošli put gledala modernizovanog Nušića, nije mi se dopalo (u pitanju je bila komedija Svet u izvođenju Narodnog pozorišta u Nišu, a režiji Milice Kralj). S obzriom na to da pripadam onom sloju ljudi u Srbiji koji vidi šta nam se događa pred očima, ali ne želi da izgubi veru u bolje sutra, sasvim je logično to što sam predstavom oduševljena.

Što se tiče samog Festivala – prvi put sam sve ovo doživela iz neke druge perspektive i osećaj je baš, baš dobar. Sutra se javljam sa utiscima sa druge festivalske večeri, a mislim da ne možete ni pretpostaviti sa kolikim nestrpljenjem čekam sutrašnje izvođenje.

Vaša Vještica!